Планинска подручја Републике Србије захватају територију 17 општина на југоистоку и југозападу Републике: Босилеград, Брус, Врање, Димитровград, Ивањицу, Нову Варош, Нови Пазар, Пирот, Прибој, Пријепоље, Рашку, Сјеницу, Сурдулицу, Трговиште, Тутин, Црну Траву и Чајетину. Заједно са општинским центрима, на овом подручју се простире 988 насеље што чини петину (21%) свих насеља у Републици, односно 23,3% броја насеља Централне Србије на 15,5% површине Републике (21,4% Централне Србије).
У време последњег пописа становништва, 2002. године у овим општинама живело је 7,2% броја становника у Републици, односно 9,8% становништва Централне Србије. То говори о знатно мањој густини насељености на овим просторима (44,8 на км2, према 94 у Централној Србији, од 8 становника/ км2 у Црној Трави до 116 у Новом Пазару). Становништво је у последњем међупописном периоду у највећем броју ових општина смањивано је знатно интензивније него у Републици (изнад 10 промила годишње, до чак 34,8%о у општини Црна Трава, у односу на 2,4 промила у Републици), осим у општинама Врање и Нови Пазар, у којима је број становника растао. Нажалост, смањивање броја становника у највећем броју посматраних општина се наставља и после 2002. године. Изузетак су Врање, Сјеница, Тутин и Нови Пазар, у којима се број становника повећава (РЗС, 2006).
У погледу полне структуре становништва, структура је повољнија од стања на нивоу Републике (49,8%:50,2% у корист жена у односу на 48,6%:51,4% у Републици), односно на нивоу Централне Србије (48,7%:51,3%).
Старосна структура становништва је изузетно неповољна у највећем делу посматраног подручја. Просечна старост у Републици је 40,6 година, тако да се њена популација налази у зони дубоке демографске старости. У Црној Трави просечна старост је 52,4 године, док је у Тутину била 30 година (на почетку прага демографске старости). Паралелно са просечном старошћу креће се и индекс старења (однос становништва старог 60 и више година и становништва млађег од 20 година и повољним се сматрају вредности до 40) – на нивоу Републике овај показатељ износи 100,6 док у општини Црна Трава достиже вредност од 377,8. Изузетак су општине Тутин (29) и Нови Пазар (38,2). На овом подручју, учешће становника до 30 година старости износи 40,2%, значајно више од вредности овог показатеља на нивоу Републике (35,9%), као и на нивоу Централне Србије (35,7%), захваљујући групи општина са већим природним прираштајем на западу Подручја.
Однос руралног и урбаног становништва на подручју ових општина износио је 49,1%:50,9%, док је тај распон на нивоу Републике значајно нижи (43,6%:56,4%), као и у Централној Србији (43,8%:56,2%). У категорији становништва до 30 година, ово учешће је износило 45,3%: 54,7% у корист урбаног становништва (на нивоу Републике 41,9%:58,1%, односно на нивоу Централне Србије 41,6%:58,4%).
Учешће пољопривредног становништва у укупном износило је 11,7%, према 10,9% у Републици, односно 11,0% у Централној Србији. У осам општина, учешће ове категорије становништва било је веће од просечног, а кретало се од 30,5% у Сјеници, до 11,1% у Новој Вароши. У преосталих 9 општина било је исподпросечно и то у распону од свега 3% у Сурдулици до 9,6% у Новом Пазару.
Ове општине располажу са 12,5% пољопривредне површине Републике (19,3% Централне Србије). Свега 23,5% тих површина се користи као оранице и баште, што је знатно мање од републичког просека (65,1%) и просека за Централну Србију (52,6).
За толико ове општине више располажу пашњацима и ливадама, што се у значајно већој мери може користити за узгој стоке, на еколошки очуваним површинама, и заснивање органске пољопривреде. Број условних грла стоке у овим општинама износио је 144579 у 2006. години (9% условних грла у Републици, односно 12,6% у Централној Србији). На хектару ораница и трајних травњака било је 0,23 условна грла стоке, знатно мање него на нивоу Централне Србије (0,38) и Републике (0,34) и знатно мање од агроеколошких минималних норматива за очувањем квалитета биљног покривача природних травњака од најмање 0,4 условна грла стоке.
По подацима из последњег пописа (2002), на овом подручју учешће активног становништва у укупном износи 44,5% (у Републици 45,3%, у Централној Србији 45,5%). По општинама се кретало у распону од 31,1% у Црној Трави до 53,9% у Трговишту. Учешће издржаваних лица износило је 37,8% (у Републици 34,3%, а у Централној Србији 34,1%) и кретало се у интервалу од 27,7% у Димитровграду до 52,5% у Тутину (због надпросечног броја младих у укупном становништву).
У становништву старом 15 и више година у овим општинама, становници без школске спреме и закључно са основним образовањем учествовали су са 54,8%, према 45,7% на нивоу Републике, као и Централне Србије. Женско становништво у тој категорији чинило је56,9%, што је ниже од просечног за Републику (58,9%).
Незапослених лица, 2005. године било је 78657 или 8,8% броја незапослених у Републици, односно 12,6% у Централној Србији. Међу незапосленима више је жена, у Републици (54,3%), и Централној Србији (55%), и у 9 од посматраних 17 општина (у распону од 51% у Пријепољу до 56,5% у Врању). У осталих 8 општина, њихов број је мањи (од 43,3% у Чајетини до 49,9% у Ивањици). Такође, међу незапосленима је више оних који први пут траже запослење, дакле млађих лица – 52,1% у укупном броју лица која траже посао на нивоу Републике и у већини посматраних општина, којима се овај показатељ креће у интервалу од 91,6% у Тутину до 56,1% у Рашкој. У неколико општина то учешће је било испод 50%, од 27% у Димитровграду до 49% у Врању. Како на нивоу Републике, тако и у свим посматраним општинама, међу незапосленима је мање учешће лица без квалификације, него оних са квалификацијом (изузетак су само Трговиште и Сурдулица).
Иако су посматрани показатељи генерално неповољнији од просека на нивоу Републике и Централне Србије, стоји чињеница да су, по појединим општинама, веома различити – од пограничних општина на југоистоку, захваћених депопулацијом, са високим учешћем становништва преко 60 година старости, ниским дохотком, потрошњом и инвестицијама (Босилеград, Црна Трава, Трговиште), затим општина на периферији функционалног подручја Нови Пазар (Тутин, Сјеница) и општина Брус, Ивањица и Чајетина, такође, са слабим економским показатељима развоја, али и са значајним ресурсима у туризму и пољопривредној производњи, пре свега у сточарству. Међутим, ниво народног дохотка по становнику, је у свим општинама нижи од просечног за Републику. Наравно међу општинама и по том мерилу постоје изразите разлика које се крећу од девет десетина републичког просека у Врању до једне петине у Босилеграду.
Наведеним основним демографским и економским индикаторима развоја Подручја треба додати и следеће класификације:
- међу посматраним општинама њих једанаест је пограничних из чега проистичу извесна развојна ограничења;
- петнаест је сврстано у маргинална подручјa, тако да имају повољније услове коришћења подстицајних средстава за рурални развој;
- девет се налази у групи економски неразвијених подручја (Босилеград, Тутин, Трговиште, Сјеница, Пријепоље, Нови Пазар, Прибој, Димитровград и Брус), тако да могу под повољнијим условима да користе средства из наменских институција Републике;
- међу 13 општина које у Републици имају статус девастираног подручја, налазе се и четири од ових општина: Прибој, Пријепоље, Рашка и Димитровград, што им омогућава посебан приступ подстицајним средствима;
- у већем броју ових општина присутни су значајни туристички потенцијали: Чајетина (Златибор), Нова Варош (Златар), Сјеница, Ивањица (Голија), Рашка, Брус, (Копаоник, Јошаничка бања), Пирот и Димитровград (Стара планина), што омогућава развој и других активности по принципу мултифункционалности;
- према Просторном плану Републике Србије у овом подручју се налазе регионални развојни центри: Пријепоље, Нови Пазар, Врање и Пирот;
- неке од ових општина гравитирају коридору 10 који Србију повезује са југом и југоистоком Континента, што је значајна развојна погодност.
Autori: Поповић Весна, Катић Б., Субић Ј.
agroekonomija 