КОРИШЋЕЊЕ ДИВЉЕ ФЛОРЕ И ФАУНЕ У СРБИЈИ – МОГУЋНОСТИ И ОГРАНИЧЕЊА


Maslačak

Maslačak

Резиме

Србија је земља са стаништима бројних врста флоре и фауне. У њој је животна средина још увек у доброј мери очувана. Производи „узети“ од природе, имали су и имају широку примену у исхрани и   лечењу, али још више као сировине за фармацеутску, хемијску и прехрамбену индустрију. Ови производи,  као и производи базирани  на њима, настали су у складу са биолошким и еколошким законитостима. Стога се они безрезервно сврставају у производе органске производње. Управо такви производи имају све већу тражњу, јер су у здравственом и нутритивном погледу безбеднији и вреднији.

Србија је, као и свака друга земља, у обавези да природно богатство флоре и фауне штити и унапређује. Истовремено, треба и може да га користи само уз  уважавање принципа одрживости.

Дивља флора и фауна најзаступљенија је у брдско-планинским подручјима Републике, која и чине већи део њене територије. Овај део територије је и еколошки најочуванији. Тамо се налазе и бројна сеоска насеља, суочена са крупним развојним проблемима и ограничењима. Једна од могућности за побољшање услова живота у тим насељима јесте и одговарајуће – одрживо коришћење ових природних добара. Рад је посвећен могућностима и ограничењима у коришћењу дивље флоре и фауне у функцији диверсификације активности, односно мултифункционалног развоја  руралних подручја Србије.

Кључне речи: Дивља флора и фауна, органска производња, одрживо коришћење.

Увод

Неспорна је чињеница да се нарушени баланс између људских активности и очувања животне средине, мора уравнотежавати. Животну средину чини природа, земља, вода, ваздух, биљни и животињски свет као и човечанство. Било у ком делу да дође до поремећаја, у већој или мањој мери последице се преносе на друге елементе. Стога се законским и другим мерама, међународног,  националног, регионалног и локалног значаја, покушавају отклонити настали поремећаји, успорити дејство деградирајућих чинилаца, и очувати биодиверзитет у што је могуће бољем стању. Људи су  окренути природи, из ње користе  минералне и друге сировине, биљни и животињски свет. Из природе се узимају велике количине биљних  и животињских врста (дивља флора и фауна), за којима је тражња у порасту. Оне се користе у исхрани, лечењу и као сировине за многе врсте прерађивачких капацитета. Услед прекомерног коришћења,  бројне врсте изумру. Тај процес није заустављен. Стога је битно успоставити однос између коришћења и обнављања коришћених врста у природи, тако да се бројност популације одређене врсте и сама врста одржавају макар на постојећем нивоу. Примена принципа одрживости, за сада се сматра једино исправним, који омогућава коришћење природних ресурса, водећи рачуна и о будућим генерацијама[1]. Када су у питању дивља флора и фауна, потребно је обезбедити, да текући прираст буде већи или макар једнак текућем коришћењу. То истовремено, намеће потребу  строге контроле коришћења угрожених врста. Постоји читав сет међународних прописа, конвенција, протокола (1), који у детаље регулишу ову проблематику. Њих је и Србија преузела, као обавезне, с тим што је  и сама донела регулативу о заштити животне средине, а у оквиру ње и  угрожених врста дивље флоре и фауне, затим  аутохтоних биљних и животињских врста, али и увела контролу њиховиг  коришђења. По законским одредбама „забрањено је уништавање дивље фауне и разарање њених станишта, као и пустошење дивље флоре, уништавање и разарање њених станишта“ (1, стр. 621). Такође се прецизно регулише да се  уз одређена правила користи дивља флора и фауна, а за коришћење угрожених врста,  треба поседовати дозволу надлежног органа и платити прописану накнаду за дотично коришћење. Тако прибављена средства наменски се усмеравају на заштиту и унапређење животне средине. У таквим околностима треба изналазити могућности и користити та природна добра на одржив начин.

Ограничења

Веће или мање коришћење дивље флоре и фауне, зависи од бројних фактора. Условљено је стањем популације дате врсте, потребама (тражњом), висином цене по којој се откупљује, наравно и заинтересованошћу самих сакупљача. За бројне биљне врсте, као и за животињске у основи не постоји ограничење у сакупљању, али се и њихово искоришћавање подвргава законским и другим прописима (о шумама, ловству, и сл.).

Основно ограничење за коришћење угрожених врста дивље флоре и фауне проистиче из потребе контролисања њиховог сакупљања, било одређивањем количина које се у датој години могу убирати, било забраном убиреања у датом периоду на целој територији,  или њеном делу, у коме је дата врста угрожена. Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне («Службени гласник РС», бр. 31/2005, 45/2005. – исправка, 22/2007. и 38/2008.) утврђено је које се вртсе дивље флоре, фауне и гљива, сврставају  у заштићене врсте, јер им прети изумирање или пак њихова заштита проистиче из прихваћених међународних уговора. Стога се њихово  сакупљање из природних станишта ставља под контролу. Подразумева се и контрола спољнотрговинске размене ових врста[2]. Под контролом су 94  врсте из 35   фамилија дивље флоре, три врсте лишајева из две фамилије, 15 врста гљива из пет фамилија и 10 врста дивље фауне из шест  фамилија[3].

На основу Конкурса министарства надлежног за заштиту животне средине, годишње се утврђују врсте и контингенти дивље флоре,  фауне, лишајева и гљива које се могу сакупљати у датој години, а за добијање дозвола могу да се пријаве правна лица и предузетници који се баве њиховим  сакупљањем ради коришћења и стављања у промет.  Тако је у оквиру врста које су утврђене поменутом уредбом, за 2008. годину[4], дат списак од:

– 94 заштићене врсте дивље флоре, са дозвољеним сакупљањем у количинама,  зависно од врсте, које се крећу у огромном распону од по 500 килограма ризома веприне (Ruscus aculeatus L) и jезичасте кострике (Ruscus hypoglossum L.), до 5 милиона килограма плода шипурка (Rosa canina L.) или у количинском односу 1:10000.  Међу веће количине спада плод борoвнице (Vaccinium myrtillus L.) од 3 милиона килограма, хербе купине (Rubus fruticosus L.) и плода клеке (Juniperus communis L.) од по 2 милиона килограма, a међу мале количине од по 1 хиљаду килограма: хербе жуте хајдучице (Achillea clypeolata Sibth. & Sm.),  кртоле bучијег корена (Aconitum vulparia Reichenb), ризома женске папрати (Athyrium filix-femina L Roth), пупољака  брезе (Betula pendula Roth), семена jесењег мразовца (Colchicum autumnale L), плода петостубичастог глога (Crataegus pentagina), ризома mушке папрати (Dryopteris filix-mas L Schott), корена кукорека (Helleborus odorus Waldst,& Kit.) и цвета беле коприве (Lamium album L.);

– три врсте лишајева у малим количинама хербе: шумска брада (Usnea barbata L. Web. In Wigg) и исландски лишај (Cetraria islandica L Ach) од по 100 килограма и  храстов лишај (Evemia prunastri L Ach) 200 килограма;

– 15 врста гљива  у количинама великих разлика, од 4 милиона килограма летњег-јесењег вргања (Boletes edulis Bull. Fr.) до 30 килограма белог тартуфа (Tuber magnatium).  Веће количине се односе и на лисичарку (Cantharellus cibarius L. Fr.) од 1800 тона и мрку трубу (Craterelluss cormucopioides Pers.) од 500 тона. Мале количине се односе и на рни летњи тартуф (Tuber aestivum) 200 килограма и црни зимски тартуф (Tuber brumale) од 100 килограма, и

– 10 врста фауне, од чега највише виноградарског пужа (Helix pomatia) од 800 хиљада килограма, затим 500 комада поскока (Vipera ammodites) и 200 комада шумских корњача (Testudo hermanni). На списку су још и моруна, медицинска пијавица, зелена жаба (три врсте), те Баштенски и Шумски, сиви пуж.

За неколико врста из утврђеног списка, у току 2008. године сакупљање није дозвољено на подручју целе Републике[5], а за неке врсте постоје подручја на којима је за дату врсту забрањено сакупљање, на пример: jесењи мразовац (Colchicum autumnale L), веприна (Ruscus aculeatus L.) и jезичаста  кострика (Ruscus hypoglossum L.) у свих седам округа на подручју АП Војводине; поскок (Vipera ammodytes) у окрузима Мачванском, Колубарском, Златиборском, Рашком, Расинском и Пчињском, и сл[6].

Одобрени контингенти и захтеване, односно одобрене количине (издате дозволе за сакупљање), разликују се по годинама. Одатле у добром делу  проистиче и оцена могућности, ограничења, односно поузданости за бављење овим послом.

Када се посматрају расположиви подаци (Завод за заштиту природе Србије), уочавају се знатне разлике између утврђеог контингента за исту врсту у једној односно другој години[7], затим, најчешће велика разлика између самог контингента и одобрене количине сакупљања, где је најчешће мање одобрено, него што је било предвиђено, као могуће[8]. Интересантно је да има појединих врста код којих су одобрене количине веће од количине утврђене у конкурсу (као контингент за дату годину). То је код оних производа за чије су сакупљање тражене  знатно веће количине од висине контингента, па је на основу мишљења Завода за заштиту природе Србије, та количина повећана и одобрена[9].

Међу озбиљна ограничења свакако спадау и:  недовољна заинтересованост сакупљача (сеоских житеља), слаба  сазнања о могућностима већег ангажовања у оваквој врсти активности, недоовљна организованост заинтересованих страна у ланцу коришћења ових извора. Та ограничења се, уз одговарајућу организацију могу постепено  превазилазити.

Могућности

Показало се да у Србији постоји значајно богатство врста, које се могу користити[10]. Напред поменуто ограничење, које проистиче из потребе заштите угрожених врста, истовремено представља и могућност, јер се тако обезбеђују  извори за дугорочно искоришћавање тих природних извора. У  случајевима, када су тражене количине мање од одобреног контингента код врста  које су под контролом коришћења, ограничење не постоји, и ту су могућности за сакупљање веће. Такође, код оне врсте дивље флоре и фауне, која није стављена под контролу коришћења, могућности искоришћавања нису ограничене, под условом да се поштују правила искоришћавања (законски и подзаконски прописи). Наравно, поставља се питање тражње (откупа) за дате производе (сировине), њихове цене и интереса самих сакупљача.  Пласман сакупљених сировина из природе, не представља већи проблем, јер се ради о производима који се убрајају у органску производњу, који су иначе на богатијим тржиштима све траженији, а њихова цена има тенденцију раста[11]. Могућности извоза су велике, али је штета што се претежно извози непрерађена роба, или са нижим степеном обраде. Извоз виших фаза прераде: екстрати, тинктуре, естерска уља, и сл., био би исплативији.

Могућности постоје у бољем организовању свих учесника у ланцу сакупљања, почев од откупљивача, прерађивача, извозника па до самих сакупљача. Одговарајућим удруживањем у задруге, или неки други облик (кластер и сл.), могуће је задовољити, често супростављене међусобне интересе, тако да се сакупљају што веће (дозвољене) количине, одржава тражени квалитет и континуитет испорука, модернизује процес, повећава степен обраде, снижавају трошкови, а тиме  обезбеди и пристојна зарада за све учеснике. Истовремено, тиме се лакше обезбеђује  трајност таквих активности, јер гарантује већи степен уважавања принципа одрживости. То је начин да се равномерније подели и ризик, који прати сваки посао, па и овакву врсту активности. Посебну пажњу  у тим  удружењима, требало би посветити сакупљачима, било да им је то претежни или једини извор  прихода, или представља  допунску зараду.

На линији, унапређивања услова живота на руралним подручјима Републике, посебно њеним брдско-планинским подручјима, јесте уважавање принципа мултифункциости, односно диверзификације активности у сеоским срединама, у шта се веома лепо уклапају и активности на сакупљању тражених врста дивље флоре и фауне, рачунајући и гљиве, као и активности на њиховој преради (сушење, паковање, складиштење, транспорт, а постоји и могућност отварања мањих погона за даљу прераду у лековита средства, козметичке производе, разне прехрамбене производе са ознаком органског производа[12], и друго). То би могао бити један од извора прихода за бројне породице и то у значајно већем обиму од досадашњег. Јер, ова делатност није довољно заступљена, а могућности нису ни приближно искорићене. У ствари, са изузетком дела у источној Србији – подручје Сокобање, у осталим пределима та је активност знатно слабија, а понегде готово потпуно занемарена[13].

Закључак

Србија спада међу  богатије земље по врстама дивље флоре и фауне. Уз уважавање позитивних прописа, принципа одрживости врста и њихове популације, посебну заштиту угрожених врста, постоје значајне могућности већег искоришћавања ових природних добара, а тиме и побољшавања животног стандарда оних који се тим активностима баве. Већа заступљеност ових активности у руралним срединама брдско-планинских подручја Републике, представља један  од погодних  праваца за успоравање пражњења тих подручја, извесно оживљавање руралних средина, па и допринос њиховом развоју. Међу државним мерама, ради подстицаја руралног развоја, требало би осмислити и оне које би директно допринеле већем коришћењу дивље флоре и фауне, на принципу одрживости и мултифункционалности.

Литература

1. Катић Бранко, Савић Мирјана, Мијајловић Нада: Регулатива очувања и унапређења биолошке и генетске разноврсности, Економика пољопривреде, Год./Vol. LIII, бр./No ТБ (13-667), 2006., Београд;

2. Катић Бранко, Савић Мирјана, Мијајловић Нада: Могућности пласмана шумских плодова, лековитог и ароматичног биља, Економика пољопривреде, Год./Vol. LIII, бр./No 3 (525-934), 2006., Београд;

3. Катић Бранко, Цвијановић Драго, Николић Марија: Животна средина и квалитет хране у Србији, Економика, 3 – 4, 2006., Ниш;

4. Катић Бранко, Цвијановић Драго, Бекић Бојана: Хармонија органске пољопривреде и очувања животне средине: стање и регулатива  у Србији, XIII Саветовање о биотехнологији, Агрономски  факултет, Зборник радова, Чачак, 2008.;

5. Дајић Стевановић Зора, Илић Берислава: Одрживи развој природних ресурса лековитог и ароматичног биља на подручју Србије, Агенда ЕнЕ06 – Друга регионална конференција, Београд, јун, 2006.;

6. Балканска развојна иницијатива за биљни сектор – Фаза 1, Коначни резиме извештаја – Србија и Црна Гора, Southeast Europe Enterprise Development (SEED) i Corporate Citizemchip Facility (CEF), http://www.ifc.org/seed;

7. Уредбa о стављању под контролу коришћења промета дивље флоре и фауне («Службени гласник РС», бр. 31/2005, 45/2005. – исправка, 22/2007. и 38/2008.);

8. Наредба о забрани стављања у промет појединих заштићених врста дивље флоре и фауне у 2008. години („Службени гласник РС“, бр. 52/2008.);

9. Конкурс за издавање дозволе за сакупљање из природе заштићених врста дивље флоре, фауне и гљива у 2008. години („Службени гласник РС“, бр. 24/2008).

THE USE OF WILD FLORA AND FAUNA IN SERBIA – POSSIBILITIES AND LIMITATIONS

Branko Katić , Vesna Popović , Mirjana Savić

Abstract

Serbia is a habitat for numerous sorts of flora and fauna. Its environment is still mostly preserved. The products “taken” from the nature had and still have their use in nutrition and health treatment, but even more as raw material for pharmaceutical-, chemical- and food-industry. These products, as well as the products based on them, were created according to biological and ecological principles. Therefore, they are classified as the organic production products. The demand for those products grows constantly, because they are safer and more valuable in the sense of nutrition and health care.

Serbia, like any other country, is obligated to protect and improve the natural wealth of flora and fauna. At the same time, it can and it should use it, with respect to the principle of sustainability.

Wild flora and fauna are mostly found in hilly-mountain areas of the republic, which makes the major of its territory. This  territory is the most ecologically preserved. There are many villages, facing great problems and limitations concerning development.One of the possibilities for making better life conditions in those settlements is an appropriate – sustainable use of these natural goods.

This paper is dedicated to possibilities and limitations in use of wild flora and fauna in function of activity diversification, i.e. multifunctional development of rural areas of  Serbia.

Key words: Wild flora and fauna, organic production, sustainable


[1] Према Конвенцији о биолошкој разноврсности, «одрживо коришћење», значи коришћење компоненти биолошке разноврсности на начин и у обиму који не води дугорочном смањењу биолошке разноврсности, одржавајући на тај начин њен потенцијал, ради задовољавања потреба и тежњи садашњих и будућих генерација.

[2] Видети Уредбу о одређивању робе за чији су извоз, увоз, односно транзит прописани услови („Службени гласник РС“, бр. 126/2007), где су сврстане и угрожене врсте дивље флоре и фауне.

[3] Напомиње се да је насталим изменама ове уредбе смањен број врста и фамилија дивље флоре која се ставља на режим контроле (било 152 врсте из 53 фамилије), да је стање непромењено код гљива и лишајева, а да је за једну врсту и фамилију повећан број дивље фауне (било девет врста из пет фамилија).

[4] (“Службени гласник РС“, бр. 24/2008.).

[5] Ту спадају: Медвеђе грожђе (Arctostaphylos uva-ursi L. Sprengel), Слатки корен (Glycirrhiza glabra L.), Шлајер (Gypsophila paniculata L.), Трепељасти кантарион (Hyperucum barbatum Jacq.),  Румелијски кантарион (Hypericum rumelicum Boiss.), Планински кантарион (Hypericum maculatum Crantz), Плава перуника (Iris germanica L.), Барска перуника (Iris pseudoacorus L.), и Црна чемерика (Veratrum nigium L.).

[6] Наредба о забрани сакупљања појединих заштићених врста дивље флоре и фауне у 2008. („Службени гласник“ бр.52/2008.).

[7] На пример за Црвени глог (Crataegus oxycantha L.) контингент у 2006. години био је 20 тона, а у 2007. години 300 тона (15 пута више).

[8] На примеру из претходне фусноте, у 2007. заинтересована лица су захтевала одобрење за сакупљање  свега 38 тона, док су издате дозволе само за 18 тона.  Уколико је контингент добро одмерен, остале су велике неискоришћене могућности.

[9] На пример, у 2006. години за Сремуш (Allium ursinum L.), одобрени контингент је био 200 тона, захтевано је 353,6 тона, а одобрено је за сакупљање 224,6 тона.

[10] Србија спада у европске земље са највећим флористичким диверзитетом и густином флоре по јединици површине. Флору Србије чини 3662 таксона – ранга врста и подврста, сврстаних у 141 фамилију и 766 редова. Богатство флоре развијено је нарочито у подручју високих планира Србије (4).

[11] На пример, тражња за лековитим и ароматичним биљем у ЕУ расте годишње у распону од 5% до 10% (5).

[12] Екологија је пресудан услов за органску произвоњу. Управо на овим подручјима  животна средина је очувана у задовољавајућој мери, где су и аутохтона станишта дивље флоре и фауна најзаступљенија.

[13] Један од аутора се и лично уверио да у појединим насељима Златиборског округа и не постоје активности ове врсте, чак се не убирају уобичајене  врсте лековитог биља  ни за сопствене потребе. Право је изненађење, да ови житељи, готово ништа не знају о лековитим травама, јестивим врстама печурки, нити их разликују, нити користе. О могућностима – богатству у тим крајевима да се и не говори, јер је у питању велики  предео (највећи округ у Републици), са изузетно вредним шумским богатством и пашњацима који сустаништа дивље флоре и фауне.

2 thoughts on “КОРИШЋЕЊЕ ДИВЉЕ ФЛОРЕ И ФАУНЕ У СРБИЈИ – МОГУЋНОСТИ И ОГРАНИЧЕЊА

  1. ljubiša kaže:

    POSTOJE LI NEGDE PODACI O FLORI I FAUNI (NAROČITO PTICE) U RASINSKOM OKRUGU?

  2. agroekonomija kaže:

    Verovatno da takvi podaci postoje na Biološkom i Šumarskom fakultetu u Beogradu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s