EFIKASNO UPRAVLJANJE ZEMLJIŠTEM

U ruralnim područjima u Srbiji skoro 80% radno aktivnog stanovništva bavi se poljoprivredom. Više od 600.000 gazdinstava ima manje od 5 ha zemljišta zbog čega se najveći deo proizvedene hrane  korsti za sopstvenu potrošnju. Poljoprivredna gazdinstva su  usitnjena i stoga manje efikasna, naročito na jugu i istoku Srbije. To poljoprivrednicima značajno otežava produktivnost, a samim tim smanjuje i šansu da budu konkurentni, kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu.  Osim toga, nerazvijena infrastruktura predstavlja veliku prepreku za razvoj ruralnih područja.

ruralni razvoj u Srbiji

Fotografija: http://www.agropress.org.rs/tekstovi/17147.html

Iskustva iz  zemalja Evropske unije pokazuju da samo ulaganje u ukrupnjavanje zemljišta stvara dobre preduslove za ostvarivanje dobiti.

U decembru 2012. godine počela je realizacija  projekta „Ruralni razvoj: efikasno upravljanje zemljištem“ u organizaciji nemačke organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ), a finansiraju ga Evropska unija, Vlada Savezne Republike Nemačke i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije. Budžet za projekat iznosi 3,88 miliona evra.

Srbija ima oko 4,1 milion ha poljoprivrednog zemljišta. Od toga godišnje ostane neobrađeno oko 200.000 ha. Osnovni razlozi za ovoliku površinu neobrađenog i neiskorišćenog zemljišta su nepovoljni uslovi za bavljenje poljoprivredom, odsutni vlasnici zemljišta i nerešeni imovinsko-pravni odnosi.

Da bi se prijekat uspešno sproveo i finalizovao trebalo bi promeniti i unaprediti u postojećem sistemu sledeće:

  • poboljšati zakonodavni i institucionalni okvir i to u skladu s najboljom praksom EU;
  • izraditi podzakonska akta predviđena Zakonom o poljoprivrednom zemljištu;
  • unaprediti postojeće procedure za upravljanje i kontrolu državnog poljoprivrednog zemljišta na nacionalnom i opštinskom nivou;
  • izvršiti plansku komasaciju poljoprivrednog zemljišta,  što podrazumeva rad na terenu u navedenim pilot-opštinama;
  • izraditi i primeniti program za borbu protiv napuštanja poljoprivrednog zemljišta.
Advertisements

ЗНАЧАЈ ИНВЕСТИРАЊA У ХЛАДЊАЧЕ ЗА ВОЋЕ

У савременим условима пословања  конкурентност предузећа у великој мери зависи од одређивања и спровођења исправне развојне политике. Да би се развојна политика спровела, велики значај има обезбеђење одговарајућих извора финансирања.

Успешност пословања пољопривредних предузећа и породичних газдинстава, која се баве воћарском производњом,  значајно зависи од висине продајних цена по којима се врши пласман воћа. Као могућност побољшања пословања намеће се изградња хладњача, чиме се отвара могућност да се воће пласира током дужег временског периода по повољнијим ценама. Изградња хладњача може представљати значајан фактор подстицања руралног развоја.

Утврђено је да је подизање хладњаче економски оправдано и финансијски прихватљиво, при чему се већи део инвестиције може финансирати из кредита комерцијалних банака. Изградња оваквих хладњача допринела би у значајној мери развоју руралних подручја у Србији и олакшао би се излазак и пласман воћа на европско тржиште.

 

 

ТРАВЊАЦИ У ФУНКЦИЈИ ОДРЖИВОГ РУРАЛНОГ РАЗВОЈА КАРПАТСКЕ ОБЛАСТИ У СРБИЈИ

Територију Карпатске области од укупно 85,9 хиљ. ha највећим делом прекривају шуме (73,1%). Пољопривредно земљиште заузима 16,5% (њиве и вртови 6,9%, дугогодишњи засади 0,9% и трајни травњаци 8,7%).

Преко половине од укупно 14,2 хиљ. ha пољопривредног земљишта налази се у брдском подручју (51,7%), где чини 23,5% територије КО: Голубац, Петрово Село, Текија, Доњи Милановац, Мосна и Тополница; 45,4% је у претпланинском подручју и заузима 12,2% укупне површине КО: Брњица, Добра, Бољетин, Голубиње и Мајданпек, а најмање, 2,9%, је у брежуљкастом подручју (19,8% КО Сип). На нивоу КО, учешће пољопривредне у укупној површини највеће је у Голупцу Брњици и Петровом Селу (30,6-33,3%).

У брдском подручју се налази и највећи део трајних травњака – 49,2% од укупно 7,5 хиљ. ha, на 11,8% укупне површине брдског подручја. У претпланинском подручју је 47,9% (6,9% укупне површине), а преосталих 2,9% у брежуљкастом, где захватају 10,4% укупне површине КО Сип. На нивоу КО учешће трајних травњака у укупној површини креће се од 1,2% у КО Мајданпек до 20,4% у КО Петрово Село.                 

У структури пољопривредног земљишта Подручја највише је трајних травњака, са учешћем од 53,0%, следе њиве и вртови (41,8%), воћњаци (4,6%) и виногради (0,6%). Седам од дванаест КО има између половине и две трећине пољопривредног земљишта под трајним травњацима (Бољетин, Сип, Голубиње, Текија, Добра, Брњица и Петрово Село).

Међу трајним травњацима доминирају ливаде, које се простиру на 5,2 хиљ. хектара. Ливаде чине 37,0% пољопривредне површине Подручја, а пашњаци тек 16,0%. Највише ливадских површина налази се у претпланинској зони (49,8%) и њихово учешће у пољопривредној површини ове зоне достиже 40,6%. Још 48,2% ливада заузима 34,5% пољопривредног земљишта брдских КО. Квалитетних ливада, 1-4. кат. класе је веома мало – 7,7%. Када се томе додају ливаде 5. кат. класе, овај проценат достиже 39,6%. Ливада 6. кат. класе је 31,9%, а остатак су нископродуктивне ливаде седме и осме катастарске класе. Најбоље катастарске структуре су ливаде у претпланинском подручју, а на нивоу КО у атарима Тополнице, Мосне, Мајданпека, Голубиња и Доњег Милановца, на територији општине Мајданпек.

Преко половине од укупно 2,3 хиљ. ha пашњака лоцирано је у брдском подручју (51,5%), где чине 15,9% пољопривредне површине, у претпланинском је 43,4% пашњака (15,3% пољ. површине). Највеће учешће у пољопривредној површини пашњаци имају у атару брежуљкасте КО Сип – 27,6%, али они чине тек 5,1%  пашњачких површина Подручја. Пашњаци су, генерално, боље катастарске структуре у односу на ливаде – од 1-4. кат. класе је 64,2%, а од 1-5. чак 76,8% пашњачких површина Подручја. У пет од 12 КО Подручја, пашњаци су у целини високе производно-економске вредности (1-3. кат. класе, у Доњем Милановцу, Мајданпеку, Мосни, Тополници и Бољетину, на територији општине Мајданпек), а више од трећине пашњака у КО Доњи Милановац и Мосна је 1. и 2. кат. класе

Расположиви сточни фонд  је на доњој граници обезбеђења одрживог коришћења травних површина. Број условних грла стоке за испашу (говеда, оваца, коња и коза) по хектару трајних травњака на нивоу Подручја се налази на минимуму (0,3 УГ/ha), утврђеном у оквиру агро-еколошке мере за подршку рестаурацији и одржавању недовољно коришћених травњака високе природне вредности (High Nature Value – HNV), какви су свакако травњаци Карпатске области, лоцирани унутар НП Ђердап и у његовој заштитној зони. Вредности овог показатеља су нешто веће у брдским КО (0,4 УГ/ha), посебно у КО Тополница (0,8 УГ/ha) и Мосна (0,6 УГ/ha), као и у претпланинској КО Голубиње (0,5 УГ/ha), али се и оне налазе у оквиру интервала, предвиђеног поменутом мером, од 0,3-1,0 УГ/ha (Cooper, Pezold, eds., 2010:72).

Деградациони процеси, уз преовлађујућу семиаридну континенталну подунавску климу, која не погодује развоју ливадарства, узрок су нижих приноса сена и траве на ливадама и пашњацима Подручја. У 2009. години, принос сена са ливада у Голупцу, Кладову и Мајданпеку износио је, респективно, 603, 1011 и 1157 кг/ha (на општинском нивоу), што је мање од националног просека од 1835 кг/ha. Исподпросечни приноси регистровани су и на пашњацима, у Голупцу 247 кг/ha и Мајданпеку 455 кг/ha, према 581 кг/ha на нивоу Републике. Једино је у општини Кладово остварен већи принос, од 716 кг/ha (РЗС, 2010: 204).

Мали број и неодговарајућа старосна и образовна структура пољопривредног становништва на газдинствима представљају основну препреку за активније ангажовање у очувању  трајних травњака и развоју сточарства и предузетништва у преради традиционалних производа од меса и млека, док високо учешће домаћинстава са изворима прихода ван пољопривреде, посебно са приходима од рада у иностранству, представља значајан потенцијал за инвестирање у том правцу.

Простране ливаде и пашњаци релативно добре катастарске структуре, велике површине маргиналних ораница предиспонираних за затрављивање и вековна традиција пашњачког сточарења ниског интензитета представљају основне снаге на којима се темеље могућности одрживог управљања травњацима и развоја сточарства и пратећих делатности у циљу доприноса одрживом руралном развоју Карпатске области. Ерозиони и деградациони процеси на травним површинама, неразвијена инфраструктура, напуштање пољопривреде и села у брдско-планинском залеђу и непланска градња у приобалним насељима су основна ограничења за развој наведених активности, а буџетска ограничења и неразвијена локална партнерства основне претње остваривању успешне сарадње и реализацији пројеката у овој области на локалном, националном, прекограничном и регионалном нивоу.

Пољопривреда је од пресудног значаја за добар статус ливадско-пашњачких серија, важних за очување природних вредности НП „Ђердап“ и еколошки вредних и осетљивих предела у његовом залеђу. Заштита и унапређење њихoвих еколошких, прoизвoднo-eкoнoмских и пејзажних вредности захтева мере подршке одржавању травњака у добрим агроеколошким условима – ревитализацијом пашњачког сточарства, традиционално присутног на овим просторима и/или обезбеђењем редовне косидбе и спровођења других мелиоративних мера. Имајући у виду ограничења и обавезе по том основу, везане за статус заштићеног подручја, као и предложена решења на националном нивоу, агроеколошка плаћања би на овом подручју требало усмерити првенствено рестаурацији и управљању недовољно коришћеним травњацима високе природне вредности, уз примену и других мера подршке – развоју органског сточарства, узгоју аутохтоних раса стоке, очувању традиционалних воћњака и заштити земљишта од ерозије. Наведена мера подразумева добровољно прихваћене обавезе чишћења ливада и пашњака од непожељне вегетације и примене производних метода ниског интензитета – употребу минералних ђубрива прилагођену органским системима, без дренажних захвата и орања, одложену кошњу еколошки подобним методама и испашу на ливадама по последњем кошењу, осим у шумским ливадама, ради заштите станишта ретких и заштићених биљних и животињских врста. Нормативи испаше одређују се у складу са актуелним саставом и стањем вегетације ливада и пашњака на појединачним локалитетима и степеном угрожености терена ерозијом, што претпоставља претходну анализу и оцену њихових фитоценолошких, производних и еколошких вредности и карактеристика (Николић, Поповић, 2010). Тако утврђено, минимално и максимално оптерећење травних површина које се користе за испашу, сточним фондом (говеда, овце, коњи и козе), ван заштићеног подручја, као и унутар њега уколико Актом о управљању заштићеним подручјем није другачије одређено, требало би да се креће у  интервалу од 0,3 – 1,0 усл. грла/ха (Cooper, Pezold, eds., 2010: 72-75).

Агроеколошка плаћања неопходно је пласирати у комбинацији са подршком, усмереном: инвестицијама у модернизацију газдинстава (објекти за држање стоке и објекти и опрема за управљање стајњаком, складиштење и припремање сточне хране и мужу, чување и хлађење млека), јачању удружења произвођача и задруга и развоју пратећих делатности (прерада и пласман традиционалних производа од меса и млека и рурални туризам), уз паралелна улагања у изградњу локалне инфраструктуре и објеката друштвеног стандарда.

Izvori

  1. Cooper, T., Pezold, T. (eds.), Keenleyside, C., Đorđević-Milošević, S., Hart, K., Ivanov, S., Redman, M., Vidojević, D. (2010). Developing a National Agri-Environment Programme for Serbia. Gland, Switzerland and Belgrade, Serbia: IUCN Programme Office for SЕЕ;
  2. Републички завод за статистику Србије. (2010). Општине у Србији 2010;
  3. Републички завод за статистику Србије. Попис 2002 – Становништво, Књиге 7, 9 и 11, Београд,2004 и интерна документација Пописа, 2010;
  4. Николић, М, Поповић В. (2010). „Коришћење пољопривредног земљишта и пољопривреда“. Експертиза за Просторни план подручја посебне намене Националног парка „Ђердап“: Концепција развоја, коришћења и уређења простора, Нацрт, ИАУС

Autori: Поповић Весна, Нада Мијајловић, Јонел Субић

РУРАЛНИ РАЗВОЈ У СРБИЈИ И ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Сажетак: Рурална подручја захватају највећи део Србије и веома су хетерогена по природним условима, производним капацитетима, степену запослености, инфраструктури, нивоу дохотка и животном стандарду. Методолошки приступ одоздо на горе (bottom-up), који у први план поставља локалне актере, односно локалне субјекте чији су интереси везани за развој одређене територије, посебно је погодан за дефинисање стратешких приоритета у развојно специфичним руралним областима. Из тог разлога политика руралног развоја подржава изградњу капацитета локалних заједница за утврђивање и имплементацију локалних развојних планова. Мрежа за подршку руралном развоју путем регионалних и подручних центара треба да формира основу за успостављање и ефикасно функционисање локалних акционих група, које ће се старати о утврђивању и спровођењу развојних стратегија локалне заједнице.

Кључне речи: рурални развој, локалне акционе групе, мрежа за подршку руралном развоју, локалне заједнице.

1. Развој руралних подручја и политика подршке

Рурална подручја Републике Србије обухватају 85% територије и 55,5% становништва[1] и по основним развојним показатељима значајно заостају за урбаним срединама.

Депопулација је веома изражена у руралним подручјима – између последња два пописа (1991-2002) број становника смањен је за 3,6%, према порасту у урбаним срединама од 2,4%; запосленост у примарном сектору достиже трећину укупног броја запослених, док је у урбаним срединама око 11%; БДП по становнику износи 74% републичког просека, у односу на 133% у урбаним срединама; број телефонских линија на 1000 становника износи 284, а у урбаним 331; на 1 лекара долази 512 становника а у урбаним 370 (МПШВ, 2009: 6).

Степен сиромаштва знатно је израженији у руралним подручјима. Тако је у 2007. години 9,8% домаћинстава са овог подручја било сиромашно, према 4,3% у градовима. Иако је степен сиромаштва у периоду 2002-2007. смањен, разлике у сиромаштву ових подручја знатно су продубљене у периоду 2002-2007. године. Однос руралног према урбаном индексу сиромаштва порастао је са 1,6 на 2,3 у периоду 2002-2007. године, пошто се сиромаштво у руралним подручјима спорије смањивало него у урбаним (45% према 62%).[2] Услед светске економске кризе поново расте  и стопа укупног сиромаштва[3].

Основна делатност  којом се становништво руралних подручја Србије бави је пољопривреда. У пољопривреди је ниска продуктивност. Највећи број газдинстава има мале поседе и производи само за сопствене потребе, док мале количине производа пласира на тржишту. Ипак, свестрани развој не може се заснивати само на овој делатности. Њега треба базирати на јасној развојној стратегији, заснованој на одрживом развоју руралне економије у целини, водећи рачуна о одрживости  и очувању аутохтоних вредности сваке средине.

Развојне могућности руралних средина су различите и  зависе од: географског положаја и приступачности (средине ближе урбаним насељима, важним саобраћајницама, прерађивачким капацитетима и тржишту имају развојне предности[4]); природних услова и потенцијала (надморска висина, клима, земљиште, шумски покривач, биодиверзитет, водни ресурси, рудно богатсво), људских и материјалних ресурса (инфраструктура, привредни капацитети, број и стручност радне снаге, развијеност јавних служби, величина и морфологија насеља) и социјалног капитала и интеракција (културолошке особености, однос према традицији, модернизацији,  хоризонтална и вертикална сарадња и др.).

Истраживања су показала да на нивоу производних фактора који их карактеришу, при имплицитној претпоставци располагања радом и капиталом, запосленост у региону одлучујуће одређују капацитет локалних актера и њихове интеракције, међусобно и са окружењем (Terluin, Post, 2001). Посебно је важна сарадња са окружењем, на које су локални актери упућени по више основа (размена роба и услуга, технологије и информација, миграција активног становништва и пензионера, инвестиције..). Сарадња локалне/регионалне/националне/ЕУ администрације у земљама чланицама, током конципирања, одлучивања, имплементације, оцене и контроле пројеката, садржаних у програмима руралног развоја, је неопходна, и то на начин који охрабрује  вертикални дијалог (Law, 2009).

Позитивна искуства везана за LEADER програм/приступ[5] у ЕУ потврђују да су локалне стратегије развоја прави пут за остваривање целовитог развоја локалне заједнице. План стратегије руралног развоја 2009-2013. године предвиђа, у оквиру Осе 2, мере подршке припремама и спровођењу локалних развојних стратегија, уз могућност успостављања локалних акционих група у циљу будуће шире примене LEADER приступа, у периоду 2011-2013. године, уз напомену да се ради о новом приступу који захтева претходне припреме и изградњу капацитета.[6]

  1. Улога локалних акционих група  у програмирању одрживог развоја  локалних заједница

Стратешко планирање на локалном нивоу у Србији има кључну улогу у развоју општина. Процес израде стратешких развојних докумената је у току. При томе се препоручује коришћење партиципативног, bottom-up приступа, уз усклађивање стратешких циљева са националним стратешким развојним оквиром.

Досадашња искуства на локалном нивоу показала су разноликост примењених приступа и методологија у изради општинских развојних планова. Ипак, известан број, нарочито оних који су рађени у оквиру међународних донаторских програма (Светска банка/UNDP, Exchange програм ЕУ..), пратио је опште прихваћену методологију за интегрисано планирање локалног развоја, која у основи акцентира улогу локалног партнерства, састављеног од стејкхолдера из јавног, приватног и цивилног сектора, са унапред дефинисаном улогом у процесима развоја стратешког документа.

Методолошки приступ се, наравно не може, нити треба у потпуности копирати, али у конкретним локалним срединама треба, како се наглашава у UNDP Водичу за његову примену, „користити, опрезно, аналогију у решавању ситуација у пракси.“[7]

Oсновни методолошки оквир за интегрално планирање локалног развоја је опште прихваћен и састоји се од следећих, стандардизованих фаза:

а.              припремне, која обухвата мобилизацију локалних актера и покретање процеса планирања;

б.              стратешке, која обухвата социо-економску анализу, SWOT анализу, креирање визије и стратешких развојних циљева;

в.              тактичке, у оквиру које се израђују секторски развојни планови – економског развоја, друштвеног развоја и унапређења животне средине, путем секторских SWOT анализа, дефинисања секторских развојних циљева, програма, мера и пројеката, и дефинисања индикатора и плана мониторинга и евалуације; и

г.               оперативне, која обухвата разраду оквира за имплементацију (план имплементације, финансијски план и план развоја организационих капацитета и људских потенцијала.[8]

Дефинисање локалног развојног тима и успостављање локалног развојног партнерства (форума), које окупља кључне актере локалне заједнице, представља најважнији корак у отпочињању успешног процеса стратешког планирања. Улога ових тела значајна је током читавог процеса израде стратегије, посебно током утврђивања стратешких развојних циљева. Из редова њихових чланова формирају се тематске радне групе, које су одговорне за утврђивање секторских оперативних циљева, програма, пројеката и мера. Партнерски форум и координациони, односно локални развојни тим представљају одличну основу за формирање локалних акционих група LEADER типа, њихово формализовање и етаблирање у локалној заједници, у циљу континуираног управљања одрживим локалним развојем путем партиципативног и иновативног, bottom-up процеса, карактеристичног за LEADER приступ.

У Србији се формирању локалних партнерстава још увек приступа ad hoc, у циљу реализације одређених програма или пројеката, или су она повезана са реализацијом средстава из одређеног извора финансирања. Ипак резултати деловања и ових неформалних партнерстава су видљиви. Позитивни примери прилива страних инвестиција у општине са развијеним социјалним капиталом, попут општине Коцељева, и заинтересованост за учешће у новом циклусу Exchange програма (Exchange 3 – за период 2010-2013.)[9] сведоче о мењању става локалних заједница и јачању јавне свести о значају који развој локалног партнерства може имати за унапређење територијалног капитала и конкурентске позиције средине у којој партнерство делује.

Тај, тзв. Пигмалион ефекат препознат је и у функционисању LEADER локалних акционих група у ЕУ – и када је основни разлог за њихово формирање  био  ограничен на обезбеђење услова за прибављање средстава из LEADER фонда, тако успостављено партнерство настављало је да аутономно функционише и, временом, прераста у нови квалитет. Партнери постају део територијалног система управљања, свесни чињенице да се различите мере и акције у локалној заједници могу успешно спровести само методом стратешке интеграције (Lukesch, 2007: 7).

  1. Мрежа за подршку руралном развоју

У очекивању реализације подршке изградњи капацитета за примену LEADER приступа[10] МПШВ финансира функционисање Мреже за рурални развој.

Мрежа за подршку руралном развоју, између осталог, има за задатак да, путем регионалних и подручних центара, формира основу за успостављање и ефикасно функционисање локалних акционих група, које ће се старати о утврђивању и спровођењу локалних развојних стратегија.

Са формирањем Мреже и финансирањем њених активности отпочело се 2007. године. У 2010. години за ове намере у буџету је резервисано 45 милиона динара.[11] Мрежу тренутно чини 16 регионалних центара, у оквиру којих функционише 140 подручних канцеларија.                                          

Регионални центри за подршку руралном развоју успостављају подручне центре у општинaма на територији коју покривају, координирају њихов рад и успостављају функционалну сарадњу између Министарства, центара за рурални развој, локалних самоуправа и потенцијалних развојних партнера; организују и спроводе обуку за подручне центре, рурално становништво и носиоце руралног развоја; редовно информишу јавност о активностима које спроводе регионални и подручни центри за рурални развој; и покрећу иницијативе за формирање локалних партнерстава.

Кључна улога Регионалних  центара је да врше координацију активности и мониторинг за подручје које покривају.

Подручни центри за рурални развој су у обавези да: упознавају заинтересоване кориснике са активностима које предузима Министарство у области пољопривреде и руралног развоја (трибине, радионице, директни контакт на местима окупљања руралне популације, медијски наступи), под надзором регионалног центра; прикупљају информације са терена од значаја за активности Министарства; остварују пуну сарадњу са стручним пољопривредним службама на терену; и достављају извештаје о свом раду надлежном регионалном центру.

Применом PLA/PRA методологије,[12] центри уводе чланове локалне заједнице у развојни процес а то подразумева упознавање са новим информацијама, другачијим начином сагледавања ствари, чињеница и околности, све у циљу поспешивања развоја дате средине. Технички посматрано, ова метода је доста једноставна и спроводи се применом тзв. PRA средстава, која се састоји од неколико фаза: представљања ситуације у селу; сагледавања временске линије – искустава из прошлости као основе за будућност; класификације домаћинстава према изворима прихода; сачињавања мапе природних и створених ресурса којима село располаже; израде сезонског календара (клима, динамика активности, прихода и расхода  у току године) и категоризације домаћинстава према животном стандарду (домаћинства изнад просека, просечна, старачка и самачка домаћинства). Из таквог приступа проистичу и најповољнији развојни правци, мере којима се остварују, као и актери који на томе треба да се ангажују.

ПЛА метода је погодна и за долажење до предузетничких идеја, али и до охрабрења да се прихвати ризик. Обе ове слабости (недостатак предузетничких идеја, као и прихватање ризика) су изражене у готово свим селима Србије. Добијени резултати сублимирају се у виду тзв. идентификационе карте села[13], која се доставља ресорном министарству и служи за сагледавање развојних потенцијала и ограничења одређених типова српских села, као основе за прилагођавање политике подршке пољопривреди и руралном развоју.

Према извештајима са терена[14], мрежа је добро прихваћена од стране корисника, пре свега сеоског становништва, локалне заједнице и осталих чинилаца руралног развоја. Успостављена је двосмерна комуникација и поверење између Министарства и крајњих корисника. Истиче се потреба интензивнијег организовања: обуке, нарочито за млађе фармере ради оспособљавања за управљање фармом и/или заснивање активности у другим делатностима, као и студијских путовања и посета успешним газдинствима у земљи и иностранству. То би помогло њиховом осамостаљењу у пословању, јачању  самопоуздања за увођење иновација и диверзификацију активности. У мрежи, отвореној за ширење и јачање, још увек је присутан мали број партнера. Наиме, главни партнери на терену су пољопривредни произвођачи. Подршка локалне самоуправе углавном је организационо-вербалне природе[15]. Истиче се добра сарадња са стручним пољопривредним службама.

Очекује се да процес умрежавања формира добру основу за оснивање локалних акционих група (ЛАГ), које би представљале институционални оквир за коришћење средстава из IPA(RD) фондова ЕУ на локалном нивоу (Popović et all., 2009: 580). Потребно је, најпре, идентификовати потенцијалне партнере у датој локалној средини а затим приступити њиховом повезивању. Притом је од посебног значаја упознавање са позитивним искуствима из других средина Србије, ЈИЕ и ЕУ.[16]

Закључак

Проблеми на нашем селу су вишедимензионални, па као такви захтевају потпуно ангажовање свих заинтересованих субјеката. Највећа одговорност је на локалној заједници. Она мора да зна шта може и да то заиста хоће. Координација, која није јача страна наше праксе, треба да буде у великој мери заступљена, а да сукобе, сујете, и апатију замене сарадња и солидарност у заједничком интересу. Сопственим активностима заједницa треба да се ослободи потребе за помоћи са стране, али тамо где је неопходна, за њу се треба организовано залагати.

Деловањем по принципу одоздо према горе, као и међусобним повезивањем свих заинтересованих, како по хоризонтали (међусекторско повезивање), тако и по вертикали (учесници локалног, регионалног и националног нивоа), може се ослободити скривена енергија, која би обезбедила и унапредила одрживи рурални развој локалне заједнице.

Имплементација програма развоја локалних заједница према LEADER приступу посебно је интересантна земљама кандидатима за чланство у Унији, у којима, током предприступног периода, развојни пројекти бивају иницирани од стране међународних донатора на локалном нивоу, те захтевају ефикасан одговор локалних актера.

Литература:

1.              Влада Републике Србије. (2007). Стратегија за смањење сиромаштва – Ко су сиромашни у Србији? Подаци за 2007., http://www.prsp.sr.gov.yu/kosu 2007.jsp;

2.              Вукадиновић Ана, Б. Милић, G. Montelatici, Паштровић Горан. (2009). Приручник за методологију парципативног учења и деловања ПЛА/ПРА,  http://search.incredimail.com/?q=Participacija%2C+u%C4%8Denje+i+delovanje&lang=english&source=051999011;

3.              Law Martin (2009). „Overview of set up of national and regional networks and first identification of challenges“. Capacity Building for National Rural Networks Seminar The Challenges of National Rural Networks to Efficiently Support the Implementation of EU Rural Development Policy, 30-31 March 2009, Brussels;

4.              Lukesch Robert. (2007). The LAG – Handbook. A guide through the stunning world of local action groups. Leader+ Observatory Contact Point, Brussels;

5.              Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде. (2010). Информација о сету уредби за рурални развој, http://www.minpolj.gov.rs/postavljen/126/Paket% 20ruralni%20razvoj.pdf;

6.              Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде. (2009). План стратегије руралног развоја 2009-2013, http://www.minpolj.sr.gov.rs/;

7.              Popović Vesna, Branko Katić, Jelena Živanović Miljković. (2009). „Rural Development Network and Territorial Competitiveness“. 113th Seminar of the European Association of Agricultural Economists (EAAE) – The role of knowledge, innovation and human capital in multifunctional agriculture and territorial rural development. Thematic Proceedings, page 575-582;

8.              Службени гласник РС, 17/2010. Уредба о расподели и коришћењу подстицајних средстава за организовање и јачање капацитета мреже за рурални развој у 2010.;

9.              СО Апатин. (2009). Стратегија одрживог развоја општине Апатин 2009-2019;

10.       Terluin, I., J. Post. (2001). „Strategies towards Territorial Development in Rural Europe“. In Policy Experience with Rural Development in a Diversified Europe. Ancona. 73rd Seminar of EAAE;

11.       UNDP and SDC. 2009. Integrated Local Development Planning Methodology – UNDP BiH and SDC ILDP Project Publication, http://www.undp.ba/upload/ publications/;

12.       Суни Џастин. (2009). Јачање руралног социјалног капитала и мрежа. UNDP Србија, Центар за инклузивни развој;

13.       Commission Notice to the Membre States  of 14 April 2000 laying down guidelines for the Community Initiative for rural development (Leader+), 2000/C 139/05;

14.       COUNCIL REGULATION (EC) No 1698/2005 on support for rural development by the European Agricultural Fund for Rural Development (EAFRD), OJ L 277

RURAL DEVELOPMENT IN SERBIA AND THE LOCAL COMMUNITIES

Vesna Popović, Branko Katić, Mirjana Savić

Summary

Rural areas encompass the most part of Serbia and they are very heterogenous in relation to natural conditions for development, production capacities, employment, infrastructure, income and standard of living.

Being a bottom-up approach, rural development focuses on local actors, i.e. local agents that have an interest in the development of an identified territory. Rural development policy recognizes the necessity of capacities building for local development strategies elaboration and implementation. Recently established Rural Development Support Network (RDSN), with its regional and municipalities’ centers should make the RD policy more effective.

Key words: rural development, local action groups, rural development support network, local  communities.


[1] Према OECD дефиницији руралних подручја (јединице локалне самоуправе са насељеношћу испод 150 становника на км2).

[3] Само у првом кварталу 2009. године број сиромашних у Србији повећан је за 60 хиљада (Р. Љајић, Министар за рад и социјалну политику, Политика, 3. јули 2009. године, стр. 12.).

[4] Већа приступачност и степен урбанизације најчешће је праћена и већом еколошком угроженошћу.

[5] Leader програм је, као једна од четири Иницијативе Заједнице, функционисао у програмском периоду 2000-2006. и охрабрујући примену оригиналних стратегија одрживог територијалног развоја, промовисао је пројекте диверсификације локалне економије на принципу партнерства, међурегионалне сарадње и размене искустава (Commission Notice 2000/C 139/05). У програмском периоду 2007-2013. Leader, као четврта оса политике руралног развоја ЕУ представља оквир за реализацију мера подршке руралном развоју (Reg. 1698/2005, Art. 61-65).

[6]Обухватају: мере техничке помоћи IPARD укључивању постојећих и будућих интересних група и релевантних државних власти у активности Европске мреже за рурални развој; мере подршке изградњи капацитета на локалном нивоу из прве компоненте IPA (помоћ транзицији и изградњи институција); и заједничке пројекте диверсификације руралне економије који укључују различите активности на локалном нивоу (МПШВ, 2009: 38-39).

[7] UNDP and SDC. 2009. Integrated Local Development Planning Methodology – UNDP BiH and SDC ILDP Project Publication, p. 6/111.

[8] Ibid, p. 9-10.

[10] Пројекат EuropeAid/129135/C/SER/RS 07SER01/32/31 Capacity Building for the Establishment and Implementation of a LEADER Initiative in the Republic of Serbia, http://www.europa.rs/code/navigate.php?Id=1295 је одобрен за реализацију током 2011-2012.

[11] МПШВ. 2010. Информација о сету уредби за рурални развој, http://www.minpolj.gov.rs/ postavljen/126/Paket%20ruralni%20razvoj.pdf; Сл. гласник РС, 17/2010.

[12] Participatory Learing and Action (учешће, учење, деловање); Participatory Rural Appraisal (рурална процена на бази учешћа).

[13] http://www.ruralinfoserbia.rs/index.php/component/content/article/120-id-karte.

[14] http://www.ruralinfoserbia.rs/index.php?1=1; http://www.raris.org/download/prezentacije/ Prezentacija%20RRC%20Zajecar.pdf.

[15] Подршка локалне самоуправе повећана је образовањем општинских фондова за развој пољопривреде, уз подршку буџетских средстава са нивоа Републике.

[16] Успостављањем сарадње са Сталном радном групом за рурални развој Југоисточне Европе – SWG RRD, http://www.seerural.org/) и Европском мрежом за рурални развој (European Network for Rural DevelopmentENRD) (Suni, 2009: 43).