Једно од основних обележја савременог друштва је убрзано старење становништва. У нашем друштву најстарија су рурална подручја која су и најнеразвијенија. Старење је у овом случају не само демографски већ и
друштвени проблем. Старо становништво које живи у сеоским заједницама двоструко је депривирано. Са једне стране радне и физичке способности као и здравствено стање су им у опадању, а са друге стране локална сеоска
заједница као и њихова породица нису увек у могућности да задовоље њихове основне животне потребе.
Према демографским карактеристикама наше, као и светско становништво, је све старије, са тенденцијом повећања старости због продуженог животног века, смањене смртности старих и прогресивног опадања наталитета. Овај процес који са собом носи модерно друштво последица је сталног настојања човечанства да продужи животни век појединца, и створи здравије и хуманије услове живота, и присутан је како у развијеним тако и у неразвијеним регионима. У питању је глобални феномен који прожима све социјалне, економске и културне сфере.
Процес сенилизације је у нашем друштву повезан не само са продужењем животног века и квалитета живота, већ је пре свега повезан са демографским пражњењем села изазваним миграцијама на релацији село – град.Из овог разлога је проблем старења, као и положаја старије популације нарочито изражен у руралним подручјима. Наше село се суочава не само са проблемом повећања учешћа старог становништва у укупном броју
становника, већ и са проблемом веома високог учешћа најстаријих становника (старих 80 и више година). Све је више старачких домаћинстава у којима нема чланова млађих од 65 година, као и старачких самачких
домаћинстава. Нарочито је неповољна старосна структура активних пољопривредника.
За побољшање положаја старих људи у нашем друштву, а посебно старих у селу, није довољна одређена државна политика већ је потребан и развој друштвене свести о том проблему и активирање локалних сеоских заједница. Недопустиво је да најстарији чланови нашег друштва који су све бројнији имају животне стандарде знатно ниже од остатка друштва и да то буде општеприхваћено и подразумевајуће стање. У том смислу би најпре породице, а затим и локалне заједнице и друштво у целини требале да учине, према својим дометима, све да старост буде што хуманија и достојанственија.
Autor: Марица Миладиновић
agroekonomija 
Sve dok država stiti prividni mir socijalnim davanjima seljacima, dok im deca besposleno sede u gradovima, a imanja im stoje neobradjena, propadace i država i selo i seljak. Onda kada država kaže seljaku, dobićes socijalnu pomoć, dovoljnu za život, ali tvoje neobradjeno imanje postaje državno, sve će krenuti na bolje.
U rodnom selu moga supruga, nekada velikom i naprednom selu na jugu Srbije, ostalo je dvadesetak stanovnika starosti od 78 do 96 godina. Deca i unici su im po vecim gradovima, nezaposleni ili rade u nekim firmicama za po dvadeset hiljada. Velike obradive površine se već godinama pretvaraju u divlju prirodu. Glavni razlog za izumiranje, ne samo ovog sela već i većine njih u ovom krajum, je, kako kažu, gašenje seoskih škola koje je počelo još pre tridesetak godina. Bojim se da će stanje biti sve gore i gore, jer je u društvu u kome živimo sve zastupljenije odsustvo brige za bilo koga do sebe samog, pa i za članove porodice koji više ne mogu da budu od koristi.
A eto, u mom rodnom selu još je aktivna škola – u centru sela je ona do četiri razreda, ponekad je u njoj samo jedan djak, a na svega dva do tri kilometra je i osmoljetka. Ali, neki moji seljani bi radije da budu puka sirotinja u gradu nego da se vrate na selo i tu bar ne budu sirotinja. I zato sam ja za to da se neobradjena oduzima, čija god da je.
Izgleda da nema nade da se uskoro poboljša život seoskog stanovništva.
Слажем се да нема наде да скоро крене на боље! Ипак, знам како би могло и зашто је тако депримирајуће стање нашег села – инфраструктура је никаква; повезаност села са градом међумесним линијама локалног превоза је катастрофална – нема аутобуса од села до најближег града или их има једном дневно и то у 6 ујутру, па повратак у 6 или 7 увече. (и овај превоз изостаје лети када нема ђака); никаква су културна дешавања у селима; интернет је често недоступан; у селима би могле да се организују радионице уметничких и старих заната; сеоске задруге су листом похаране у комунистичко време и сада не функционишу, а биле би од велике помоћи сељацима у обрађивању…
Само још кад би држава мислила на те ствари…
Selima treba sve po malao, ali najvise dobrih ljudi, i onih koji misle, Koji zele da urade nesto na malo drugaciji nacin.
Posetite ovaj blog , i fejsbuk stranicu,i grupu realnih entuzijasta.
Povratak na sela je nasusna potreba Srbiji danas. Ako ne Srbiji onda pojedincu svakako.
http://sviuselo.wordpress.com/