NEKI ASPEKTI STRATEGIJE ZA SMANJENJE SIROMAŠTVA U SRBIJI

U skladu sa Milenijumskim ciljevima UN Strategija za smanjenja siromaštva u Srbiji (u daljem  tekstu Strategija) posmatra siromaštvo kao višedimenzionalni fenomen. Uzrokovano je nedovoljnim prihodima za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, a podrazumeva i aspekte vezane za ljudska prava (nemogućnost zapošljavanja, neadekvatni stambeni uslovi, socijalna i zdravstvena zaštita, obrazovanje i komunalne usluge). Ključni aspekti su i neostvarivanje prava na zdravu životnu sredinu i prirodna bogatstva, prioritetno na čist vazduh i vodu.

U Strategiji je ostvaren značajan napredak u pravcu prilagođavanja Milenijumskih ciljeva specifičnostima Srbije. Strategija je kompleksan plan mera i aktivnosti sa ciljem stvaranja materijalnih i drugih uslova za smanjenje siromaštva pružanjem mogućnosti svakom građaninu da obezbedi dostojnu egzistenciju za svoju porodicu.

Siromaštvo u našoj zemlji ima niz specifičnosti u poređenju sa drugim državama u tranziciji. Koncentrisano je u tradicionalno nerazvijenim regijama (jug i jugoistok Srbije), a najprisutnije je kod socijalno ugroženih grupa (deca, stare osobe, invalidi, izbeglice, Romi, ruralno stanovništvo i neobrazovani građani).

Osnovni pravci smanjenja siromaštva u Srbiji su:

• povećanje mogućnosti zapošljavanja;
• efikasna socijalna zaštita;
• efikasna zdravstvena zaštita;
• bolji položaj penzionera i starih osoba;
• obrazovanje u cilju smanjenja siromaštva;
• regionalni, ruralni i urbani aspekti smanjenja siromaštva;
• ekološki aspekti smanjenja siromaštva.

Implementacija Strategije za smanjenje siromaštva

Sprovođenjem Strategije olakšaće se borba protiv siromaštva, što je složen i dugoročan zadatak.

U modalitetu implementacije Strategije moraju se uvažiti dva bitna zahteva:

•  izgradnja jakih kapaciteta na centralnom nivou, unutar kabineta predsednika Vlade, radi upravljanja i permanentnog praćenja procesa implementacije;
• obezbeđenje održive institucionalne osnove, koja će razvijati vlasništvo nad Strategijom i njenom realizacijom u državnoj upravi i širem političkom okruženju.

Odgovornost za implementaciju mera i aktivnosti Strategije snosiće resorna ministarstva, vladine institucije i agencije. Uspeh Strategije se može postići obaveznim uključivanjem lokalnog nivoa vlasti. Celokupno civilno društvo ima ključnu ulogu u impelementaciji i praćenju postignutih rezultata Strategije.

Upravljanje implementacijom Strategije je značajno i zbog neophodnosti i mogućnosti povezivanja Strategije, procesa evropslkih integracija i korišćenja budžetske i međunarodne finansijske pomoći.

Monitoring impementacije Strategije

 Monitoring i procena rezultata implementacije Strategije obuhvata sve faze u procesu njene realizacije:

• monitoring efikasnosti realizacije aktivnosti definisanih u Strategiji (Input, process and Output Monitoring);
• ocena rezultata sprovođenja osnovnih i sektorskih ciljeva uspostavljenih u Strategiji (Outcome and Impact Monitoring and Evalution);
• monitoring profila, nivoa i trenda siromaštva radi pravovremenog redefinisanja pojedinih segmenata Startegije;
• obezbeđivanje mogućnosti učestvovanja siromašnih u sprovođenju Strategije;
• obavezno uvođenje i kontrolisanje odgovornosti za rezultate svih učesnika u primeni Startegije.

Indikatori za praćnje siromaštva

Osnovni  i  najmerodavniji  izvor  podataka  za  praćenje  siromaštva  je  anketa  o potrošnji domaćinstava Saveznog zavoda za statistiku (SZS) i Republičkog zavoda za statistiku i informatiku (RZSS). Iz ankete se koriste podaci o prihodima i rashodima domaćinstava sa mogućnošću kvartalnog praćenja.

Kao linije siromštva koriste se u Strategiji sledeći parametri:

• potrošačka korpa četveročlane porodice (samo hrana, publikuje SZS);
• prosečna potrošačka korpa (publikuje RZSS);
• minimalma korpa (publikuje RZSS);
• relativne mere siromaštva (6o% medijane prihoda domaćinstva).

Ovi  podaci  se  koriste  za  izračunavanje  broja   i    procenta   siromašnih,    teritoririjalne distribucije siromašnih, stepena nejadnokosti u raspodeli i dr. Akteri u prikupljanju podataka značajnih za praćenje siromaštva su domaći i međunarodni.

Domaći akteri  su:

• statistički zavodi;
• sistem zdravstvene zaštite;
• Narodna banka;
• registri resornih ministarstava (obrazovni sistem, sistem socijalne pomoći idr);
• lokalne nevladine organizacije (Servis personalnih asistenata u Srbiji, Institut za društvene nauke i dr).

Međunarodni  akteri  su  pojedine   humanitarne  i  razvojne  organizacije  i  agencije,  koje prikupljaju podatke dirtektno  ili  indirektno   (angažovanjem lokalnih istraživačkih agencija), kao:

• UNICEF i WHO, koje povremeno sprovode višeindikatorsko istraživanje zdravstvene situacije stanovništva, a posebno neuhranjenosti dečije populacije (Multiple Indicator Cluster Survey, MICS);
• FAO periodično istražuje prehrambene potrebe stanovništva;
• WEP i UNHCR periodiučno anketiraju izbegličku populaciju sa ekonomskog aspekta radi, prevashodno, godišnje procene potreba u hrani.

Međunarodne finansijske institucije

Na  smanjenje  siromaštva  u  Srbiji  imaju  neposredan  ili  posredan uticaj i međunarodne finansijske institucije. To su:

• Međunarodni monetarni fond (MMF);
• Svetska banka;
• Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD);
• Evropska investiciona banka (EIB).

Svetska banka   pruža budžetsku podršku za stvaranje makroekonomskih preduslova za brži privredni razvoj, čime indirektno doprinosi i smanjenju siromaštva.

Evropska banka za obnovu i razvoj   je    svoje   aranžmane   usmerila   u   Srbiji  na  razvoj privatnog sektora i investiranje u infrastrukturu, posebno komunalnu, što ima pozitivne efekte na poboljšanje osnovnih infrastrukturnih usluga za najsiromašnije slojeve stanovništva.

Evropska investiciona banka odobrava našoj zemlji kredite za finansiranje rehabilitacije velikih infrastrukturnih objakata. Time se stvaraju šanse za rast zaposlenosti i indirektno se utiče na smanjenje siromaštva.

Autor: MPG71