РЕГУЛАТИВА ОЧУВАЊА И УНАПРЕЂЕЊА БИОЛОШКЕ И ГЕНЕТСКЕ РАЗНОВРСНОСТИ У ЕУ И РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ


Biološka i genetska raznovrsnost

Biološka i genetska raznovrsnost

Резиме

Развој савремене цивилизације у забрињавајућој мери је условио нестајање бројних биљних и животињских врста. Тај процес нажалост још није заустављен. Тиме се ремети  биолошка равнотежа, осиромашује животна средина, умањују развојне могућности засноване на биолошкој основи. Очување и унапређење генетске и биолошке разновсности има незамењив економски, еколошки, научни, образовни па и  културни значај. То је од пресудне важности  за еволуцију и одржавање живих система, чиме је условљено одржавање укупне биосфере. Изузетан је значај да се генетска и биолошка разноврсност одржава и унапређује и за пољопривредну активност, јер се базира на биолошкој основи. То омогућава да се пољопривредна делатност унапређује и путем оплемењивања постојећих и стварања нових сорти. Тиме је условљена и прехрана становништва на Планети, као и његово здравствено стање – практично његов опстанак. Отуда неодложна  потреба да се на међународном плану, путем одговарајућих конвенција, регулишу обавезе чланица међународне заједнице, да  у општем интересу опстанка на Земљи, заштите и унапређују биолошку разноврсност. Те конвенције чине основу за национална законодавства у овој области. Државе су одговорне да одржавају и унапређују генетску и биолошку разноврсност на сопственој територији. Свакако, оне имају неотуђиво право  да те ресурсе користе, али  на принципима одрживог развоја. Подразумева се међудржавна и регионална сарадња у овој области.

Одговарајуће прописе с тим у вези је донела и Европска унија, који се проводе усвајањем и реализацијом конкретних програма за дати временски период. Наравно, такве програме прате и неопходна  финансијска средства. И у Републици Србији постоје прописи из ове области, смештени у оквир већег броја прописа од значаја за очување, заштиту и унапређење животрне средине и прописа који се односе на пољопривредну делатност, подразумевајући и шумарство. Осврт на суштину такве регулативе и мера које се предузимају с тим у вези, предмет је овог рада.

Кључне речи: биодиверзитет, генетска и биолошка разноврстност, аутохтоне расе, дивља флора и фауна, банка гена, животна средина, угрожене врсте.

Увод

Људски род, као и све што га окружује, чини саставни део природе. Он је у својој еволуцији све више сазнавао и на различите начине користио природна добра која су му била на располагању – минерална добра и живи свет. У свом развоју постигао је изванредан напредак, спознао многе тајне природе, овладао моћним средствима, унапредио услове сопственог живота, продужио сопствени животни век. Тренд напретка се наставља и као такав је својствен људској врсти. У процесу развоја и напредовања, људске активности су у великој мери имале и деструктивно дејство на одређене природне процесе, што повратно прети да угрози опстанак и саме људске врсте на земљи. То се, поред осталог, односи и на још увек назаустављив ток смањења биолошке разноврстности – смањивање биљних и животињских врста. (навести неке податке). Ради се процесу који је глобалног карактера. Са тог аспекта, и организован начин спречавања и успоравања смањивања биолошке разноврсности, односно потребе њеног очувања и унапређења, полази од међународног нивоа, да би се спроводио на националном или регионалном нивоу. С  тим у вези су и донете бројне међународне конвенције, које су обавезне за све земље потписнице. Отатле проистиче и потребан смер за утврђивање националних политика у датој области, уређење домаће регулативе и потези који се чине кроз одговарајуће активности. Тако се на јединствен начин приступа разрешавању глобалних проблема, чиме се постиже уједначавање решења у националним законодавствима,  могућа координација потребних активности и спречава расипање снага, уз извесно веће ефекте. На основу националних извештаја који се достављају одређеном (међународном  телу – секретаријат, конференција и сл.), стиче  се и увид у остваривању датог документа, врше потребне анализе, дају потребне препоруке, доносе одговарајуће одлуке  и, по потреби, предлажу евентуалне корекције.

За потребе овог рада, даје се тумачење неколико термина, који се иначе у њему користе, а проистичу из међународних докумената: «биолошка разноврсност» подразумева разноврсност живих организама у свим оквирима укључујући и сувоземне, морске и друге водене екосистеме и еколошке комплексе чији су део. Она укључује и разноврсност у оквиру врсте, између врста и између екосистема; «генетички ресурси», означавају генетички матријал од стварне или потенцијалне вредности; «генетички материјал» подразумева било који материјал који садржи функционалне јединице наслеђа; «биолошки ресурси» укључује генетичке ресурсе, организме и њихове делове, популације или било које друге биолошке компоненте екосистема са стварном или потенцијалном неменом или коришћу за човечанство; «биотехнологија» значи технолошку примену која користи биолошке системе, живе организме, или њихове деривате ради израде или измене производа или процеса за специфичне намене; «одрживо коришћење», значи коришћење компоненти биолошке разноврсности на начин и у обиму који не води дугорочном смањењу биолошке разноврсности, одржавајући на тај начин њен потенцијал, ради задовољавања потреба и тежњи садашњих и будућих генерација.

Meђународни прописи

Конвенција о биолошкој разноврсности. Један од изузетно значајних међународних документата, који је истовремено и најзначајнији са аспекта очувања и унапређивања биолошке разноврсности, је Конвенција о билошкој разноврсности[1], која је потписана 5. јуна 1992. године у Рио де Жанеиру. У њој се истиче сазнање о еколошкој, генетичкој, друштвеној, научној, образовној, културној, рекреативној и естетској вредности биолошке разноврсности и њених компоненти, као и значају те разноврсности  за еволуцију и одржавање живих система, који су услов за функционисање биосфере. Самим се по себи намеће, да очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности има незаменљив значај у задовољавању прехрамбених,  здравствених и других потреба становништва, које се у свету стално увећава. То намеће и потребу да се омогући приступ генетичким ресурсима и технологијама и обезбеди њихово заједничко коришћење. У конвенцији се истиче и чињеница да се биолошка разноврсност смањује и дејством људских активности. Из таквог сазнања, логично се манеће брига целог човечанства, да на организован начин доприноси очувању те разноврсности. То би требало да буде сталан задатак за све. Међутим, то је тешко постићи. Препреке су бројне, почев од најбаналнијих, које потичу из необавештености и незнања, до људске похлепе за остваривањем материјалних добара, по сваку цену, па и нестанак одређених биолошких врста, не водећи рачуна о последицама и будућим потребама. Из Конвенције проистиче обавеза држава потписница, да предузимају све потребне мере да биолошку разноврсност очувају на сопственој територији, а да биолошке ресурсе користи на одржив начин. Указује се на потребу да се на «самом извору» предвиде и сузбијају узроци који воде смањењу или губитку биолошке разноврсности; затим да је неопходно проширивање информација и знања о биолошкој разноврсности, да је потребно  развијати научне, техничке и институционалне капацитете из којих проистичу знања у планирању и примени одговарајућих мера у очувању биолошке разноврсности; наглашава очување биолошке разноврсности in-situ очувањем екосистема и природних станишта, те одржавање и обнова за живот способних популација врста у њиховој природној средини, али и значај мера ex-situ, посебно у оној земљи из које врста води порекло. Такве активности, подразумевају и унапређивање међународне сарадње, као и регионалне и глобалне и то на свим нивоима, почев од сарадње међу државама, сарадње међувладиних и невладиних организација, такође у функцији очувања биолошке разноврсности и одрживог коришћења њених компоненти. Конвенција се залаже за обезбеђивањем додатних финансијских средстава, посебно од стране развијених змаља која треба  усмерити  земљама у развоју, ради очувања биолошке разноврсности, као и приступ релевантним технологијама, све с циљем да се оспособе снаге, које ће бити у стању  да решавају, иначе, веома сложену  проблематику губитка биолошке разноврсности. Предност у добијању финансијске и друге помоћи, треба да имају најмање развијене и мале острвске државе. Јер, очување биолошке разноврстности захтева и знатна улагања. Од предузимања потребних активности, које прате и финансијска средства, реално се очекују и извесне еколошке, економске и социјалне користи. Истиче се чак, да ће очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности «ојачати пријатељске односе међу државама и допринети глобалном миру». Изгледа, макар на основу понашања сада једине супер силе, да и најодлучнија примена мера за одржавање биолошке разноврсности, нема неког утицаја на очување мира у свету. Напротив, интервенцијама, на разним странама света и употребом најразличитијих убојитих средстава, наноси се велика штета биолошкој разноврсности, и уопште очувању животне средине (трују се земља, вода, ваздух и цео живи свет).

Земље које прихвате Конвенцију (стране уговорнице)  дужне су да развију националне стратегије, планове или програме за одрживо коришћење биолошке разноврсности или у ту сврху прилагоде постојеће, тако да подржавају опредњљења и   мере из ове Конвенције. Истовремено, у обавези су и да интегришу захтеве за очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности у друге планове, програме и политике, тако да и њихово остваривање доприноси циљевима и настојањима на којима Конвенција базира.

Обавеза је да се идентификују компоненте биолошке разноврсности од значаја за њено очување и одрживо коришћење, према одредбама  посебног Анекса I[2], да се идентификују  оне врсте које захтевају неодложне мере заштите, значи приоритете, и оне активности које имају изразито неповољан утицај на очување и одрживо коришђење биолошке разноврсности.

Већи је број предвиђених мера које  су државе дужне да предузимају у in-situ, као и у ех-situ очувању: за in-situ, на пример, да се успостави систем заштићених подручја или подручја у којима треба предузети посебне мере ради очувања биолошке разноврсности, развијати систем управљања таквим  подручјима; регулисати начин управљања биолошким ресурсима од значаја за очување биолошке разноврсности, било у оквиру или изван заштићених подручја; унапређује заштиту екосистема, природних станишта и одржање популација врста у природној средини и унапређује еколошки здрав и одржив развој животе средине у зонама које се налазе уз заштићена подручја; да рехабилитује и обнови деградиране екосистеме и унапређује опоравак угрожених врста. Посебно се наглашава обавеза да се утврди начин на који ће се контролисати ризици повезани са коришћењем и у животну средину испуштањем живих модификованих организама који су резултат биотехнологије „и који ће вероватно имати негативне еколошке последице које би могле утицати на очување и одрживо коришење биолошке разноврсности, такође узимајући у обзир ризике по људско здравље“. Такође, једна од мера је да се спречава уношење, врши контрола или искорњивање оних страних врста које угрожавају природне екосистеме, станишта или аутохтоне врсте. Када су  у питању мере за  ех-situ очување, те мере најпре треба  установити у земљи порекла датих компоненти, затим да се  и успоставе и одржаваjу капацитети за ех-situ очување и истраживање, опет,  превасходно у земљи порекла генетичких ресурса, да се  усвоје мере за опоравак и ревитализацију угрожених врста и за поновно насељавање у њихова природна станишта, да се определи начин управљања сакупљањем биолошких ресурса из природних станишта ради ех-situ очувања, водећи рачуна да се не угрозе екосистеми и in-situ популације врста, и сл.

Свака земља је дужна да увоји мере које се односе на коришђење биолошких ресурса, тако да се избегну или у најмањој могућој мери испољи негативан утицај на биолошку разноврсност. Овде се наглашава потреба заштите и подстицаја уобичајеног коришења биолошких ресурса „у складу са традиционалним културним праксама које су сагласне захтевима одрживог коришћења“. Државама се намеће да изнађу и одговарајуће подстицајне мере ради очувања и одрживог коришпшења компоненти биолошке разновсности; да развијају потребна знања из ове области, развијајући свест о значају очувања биолошке разноврсности и примени мера с тим циљем, да врше  одговарајуће процене утицаја на животну средину и на биолошку разноврсност при реализацији разних пројеката, односно инсталирања и рада појединих капацитета, тако да се неповољни утицаји сведу на минимум.

Потврђује се суверено право држава над њиховим природним ресурсима, као право да регулишу приступ генетичким ресурсима, уз препоруку да настоје створити услове којима се олакшава приступ генетичким рсурсима од стране друге државе. Подразумева се да тај приступ буде остварен под међусобно договореним условима. На исти начин се заговара лакши  приступ технологији укључујући и биотехнологију, другим  државама (странама уговорницама), с тим да тај приступ за земље у развоју буде под најповољнијим условима. Размена информација о очувању и одрживом коришћењу биолошке разноврсности између земаља такође треба да буде олакшана, опет уз посебан  нагласак да се уважавају  потребе земаља у развоју.Нналаже се унапређивање међународне техничке и научне сарадње у овој области, а где је то неопходно и кроз одговарајуће међународне и националне институције. Формирана  се Конференција страна уговорница, као тело које прати спровођење Конвенције.

Kaртагена протокол о биолошкој заштити уз Конвенцију о биолошкој разноврсности[3], сачињен је 29. јануара 2000. године у Монтреалу. Циљ овог међународног документа  је да на универзалан начин уреди заштиту земаља чланица (али и осталих) од могућих опасности које проистичу или могу да уследе  из примене модификованих живих организама, који су настали и настају као резултат модерне биотехнологије. Наравно, ничим се не спори да та биотехнологија човечанству пружа велике могућности за његову добробит, али свакако под условом да се развија и користи у складу са одговарајућим мерама за заштиту животне средине и људског здравља. Протокол у ствари регулише правила земље којих треба да се придржавају и прекограничном промету, транзиту, управљању и коришћењу свих модификованих живих организама „који могу да имају негативно дејство на очување и одрживо коришжење биолошке разноврсности, узимајући такође у обзир ризике за људско здравље“. Земље чланице су дужне да изврше процену ризика пре него што одлуче да увзу дотични модификовани живи организам, примењујући контролне мере регулисане домаћим прописима. Пре него што дође до увоза – земља увозница треба да од земље извознице – извозника добије обавештење са одговарајућим подацима о модификованом живом организму, који су дати у Анексу I Протокола[4]. Извозник је обавезан да доставља тачне податке, а увозник да потврди пријем таквог обавештења. Када дотична земља реши да донесе коначну одлуку о употреби модификованог живог организма који може да буде предмет прекограничног промета  за директно коришћење у облику хране, сточне хране или за прераду, у обавези је да друге чланице обавести о подаима из Анекса II[5]. Дотична чланица, преузима одговорност за тачност података. Чланица, било да је извозница или увозница модификованих живих организама, на основу нових сазнања, у сваком тренутку може да промени одлуку о прекограничном промету. Чланицама је дозвољено да ступају у билатералне, регионалне и мултиратералне аранжмане у вези са прекограничним прометом ових организама. Међутим, такви аранжмани морају да најмање садрже степен заштите, који се утврђује Протоколом. Иначе, процена ризика се врши на прихватљивој научној основи, што се регулише посебним Анексом III[6]. Чланице се позивају на сарадњу ради идентификовања модификованих живих организама и њихових особина које могу имати штетно дејство на очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности и здравље људи, као и ради предузимања одговарајућих мера у погледу њиховог третмана. Када се прекогранични промет ових организама остварује између чланице и нечланице, примењују се правила из Протокола. Домаћа правила треба да буду усклађена са Протоколом, а за њигово кршење, чланица је дужна да пропише примерене санкције. Праћење спровођења Протокола поверено је Конференцији чланица, која доноси и неопходне одлуке, ради његове адекватне промене.

Конвенцијом о међународном промету угрожених врста дивље фауне и флоре[7] (потписана 3. марта 1973. у Вашингтону, а измењена и допуњена  27. јуна 1979. у Бону), утврђују се мере којима се штите поједине – угрожене врсте дивље фауне и флоре од претране експлуатације кроз међународни промет. У Анексу I Конвенције наведене су све врсте којима прети опасност од изумирања «а захваћене су или могу бити захваћене прометом». Таквих је «око600 животињских и око 300 биљних врста» (3, стр.51, фуснота 5)  Промет ових врста је под најстрожом контролом, односно дозвољава се само у изузетним случајевима. У Анексу II наведене су врсте «којима не прети опасност од изумирања, али би до тога могло доћи». Таквих је «око 1400 животињских и око 25000 биљних врста» (3, стр.51, фуснота 5).  Њихов промет је такође под строгом контролом. Анексу III припадају све оне врсте, које било која од страна (држава која је прихватила Конвенцију) означи да подлежу регулативи ради ограничавања или спречавања њихове експлуатације. Таквих је «око 270 животињских и око 300 биљних врста» (3, стр.51, фуснота 5).  За промет ових врста (из Анекса I и II), потребно је обезбедити посебне дозволе, како за извоз, тако и за увоз, те потврде о реекспорту. Све оне се издају по веома строгим условима, и подлежу прописаној контроли. У овоме кључну улогу имају Научни орган, као надлежна национална научна институција и Управни орган, као надлежни национални орган за издавање дозвола. Поменуте дозволе су неопходне и при промету врста из Анекса 3, с тим што се овде не помиње Научни орган, већ Управни орган државе извознице и државе увознице. Извозна дозвола се издаје на рок од свега шест месеци. Посебна дозвола је   потребна за сваку пошиљку. Стране су обавезне да предузимају ефикасне мере ради спровођења одредби Конвенције у виду кажњавања и враћања таквих јединки земљи извоза. Стране могу да у својим прописима усвоје и строжије мере од предвиђених у Конвенцији, и да штите врсте које нису обухваћене у наведеним анексима.

Међународном конвенцијом о заштити птица[8], која је закључена у Паризу још 18.10. 1950. године, на међународном нивоу се штите дивље птице. Захтева се заштита свих птица у време размножавања, као и птице селице за  време повратка на места на  којима праве гнезда. Стална заштита се захтева за угрожене врсте птица, птица које нестају или су од значаја за науку. У време заштите за дату врсту забрањен је увоз, извоз, продаја, пренос, давање или држање сваке живе птице, а у периоду  њиховог размножавања, забрањено је уништавање гнезда, узимање јаја и њихов промет. Предвиђен је низ забрана и ограничења у вези са угрожавањем птица. Изузеци с односе на птице које у одређеној области наносе штету пољопривредној производњи, шумама,  или угрожавају друге животиње, на пример рибе. Тада је дозвољено укидање предвиђене забране, али  се мора водити рачуна и да се таква  могућност не злоупотреби. Убијене птице у овим случајевима, не смеју се износити ван подручја у коме су убијене. Забрањена је примена поступака који би могли да доведу до уништавања домаћих врста птица или птица селица.

Земље потписнице Конвенције, дужне су да: саставе списак домаћих птица чије је убијање и хватање дозвољено на њеној територији уз прописане мере заштите; списак домаћих птица и птица селица које појединци могу држати затворене и да регулишу услове за њихово држање и транспорт, и да регулишу тржиште птица, уз мере ограничења тог тржишта. «Да би ублажиле последице наглог ишчезавања, путем људске делатности …. земље потписнице су у обавези да одмах подстичу и омогуће на све могуће начине, стварање резервата на води и копну, одговарајућих величина и положаја, где би птице могле да се легу и одгајају своје младе, да се одмарају и да налазе храну и потпуни мир».

Европски прописи

Европска унија, као заједница развијених и организованих земаља (25), посебно води рачуна и о очувању биолошке разноврсности, усаглашавајући своје прописе из ове области са поменутом Конвенцијом о биолошкој разноврсности. Нарочито, се регулише питање очувања генетичких ресурса, који представљају основу за стварање нових и оплемесавање постојећих сорти. Стога се генетички ресурси (биљни и животињски) чувају на основу донетих прописа, усвојених прогрма и реализацијом појединачних пројеката – акција. Све то наравно прати и одговарајућа финансијска потпора – на нивоу ЕУ и у оквиру земаља, које спроводе конкретни  пројекат или акцију. Да би се генетски ресурси могли очувати и на одговарајући – одржив начин користити, неопходно је предузети низ организованих активности, почев од њиховог сакупљања, конзервације, размножавања, проучавања, евидентирања, па све до размене (4, стр. 19-22). Еврропска Комисија је 1994. године усвојила Уредбу о конзервацији, описивању, сакупљању и коришћењу генетских ресурса у пољопривреди[9], из које проистиче неопходност очувања биолошке и генетичке разноврсности у пољопривреди с циљем да се унапреди Заједничка аграрна политика и сачува биолошка разноврсност, у складу са захтевима из Конвенције о билошкој разноврсности.

Према поменутој Уредби ЕУ, биљни и животињски генетски ресурси се односе како на врсте у пољопривреди које се користе, тако и на дивљу флору и фауну, ако се користе или се могу користити у пољопривреди. Такође, уводи се обавеза за земље чланица ЕУ да редовно (једном годишње) подносе просписане информацие о мерама које предузимају ради очувања генетичких ресура у пољопривреди. Те информације се размењују међу надлежним институцијама у ЕУ. Уз друге активности, као што је обука путем разних семинара и курсева и слично, то је начин да се обогаћују мере за очување и одрживо коришћење генетичких ресурса, и истовремено обезбеђује потребан ниво координације активности на нивоу ЕУ у овој области. Организован је и посебан саветодавни орган у виду Одбора за чување, описивање, сакупљање и коришћење гегетичких ресурса у пољопривреди. Његов је задатак да пружа потребну помоћ у реализацији предвиђених обавеза. Одбор чине представници земаља чланица ЕУ. Да би се постигли очекивани резултати,  потребно је обезбедити да акције на нивоу земаља чланица буду усаглашене и да се остварује блиска сарадња са међународним организацијама које се баве овим пиањима.

ЕУ сада спроводи нови програм, који покрива период 2004. до 2006. Он укључује размену информација и блиску сарадњу међу земљама чланицама ЕУ и сарадњу појединих чланица Уније и Комисије за конзервацију, описивање, сакупљање и коришћење генетских ресурса у пољоприведи. Састоји се из циљних акција, које се односе на саглдавање и размену информација о генетским ресурсима – еx-situ колекција и   in-situ генетских ресурса, као и на процену корисних особина постојећег генетичког материјала, али и из заједничких акција, којима се обезбеђује размена података ради координације задатака и програма, подразумевајуићи и одржавање семинара, курсева, разних састнака, и сл. Трошкови за рализацију овог програма процењени су на 10 милиона евра, а по конкретној акцији средства Уније партиципирају у висини од 50 до 80%. (4, стр. 21.)

У складу са Конвенцијом о међународном промету угрожених вфрста дивље фауне и флоре и Европска унија уређује регулативу и на нивоу чланица предузима мере ради  очувања биолошке разноврсности. У оквиру те регулативе, посебно се истиче Уредба – Council Regulation (EC) No 338/97 of 9 Decmber 1996 on the protection of species of wild fauna and flora by regulation trade therein, „Official Jornal of the European Comunities“, L 61, 03.03.1997, p.p. 1-69. (3, стр. 53., Извор 1.). Њоме се, поред осталог, регулишу услови за извоз у ЕУ, односно извоз из ЕУ одређених врста дивље фауне и флоре, као и забране купопродаје и других активности, које на било који начин могу да штет опстанку угрожених врста. Подразумева се да су ова правила обавезна за све државе чланице.

Прописи Републике Србије

Република Србија се сматра средином која садржи станишта бројних врста флоре и фауне. Према Извештају (1, стр. 99), у Србији је откривено 3665 врста флоре од којих је 350 до 400 врста угрожено. То је, као и прихваћена међународна правила, наметнуло обавезу регулисања и заштите биолошке разноврсности.

Према поменутим, као и другим  међународним документима, који су прихваћени, и као такви чине саставни део домаћег законодавства  у Србији је у значајној мери  заокружена законска регулатива која се односи на управљање животном средином, подразумевајући под тим и регулативу која се односи на очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности.. Поред, осталог, прописује се: интегрисана заштита, заштита  земљишта, вода, ваздуха, шума, биосфере, биодиврзитета, заштита од буке, заштита од  вибрација и зрачења, као и управљање опасним материјама и отпадом.

Постоји и регуатива којом се штите угрожене врсте дивље флоре и фауне, затим  аутохтоне биљне и животињске врсте и уређује њихово контролисано коришђење. Законом о заштити животне средине[10] забрањено је уништавање дивље фауне и разарање њених станишта, као и пустошење дивље флоре, уништавање и разарање њених станишта.

Посебно се штите природне реткости[11]. Дивље врсте биљака и животиња чији је опстанак у великој мери угрожен у природним стаништима, које би иначе без предузимања посебних мера заштите изумрле, или пак постоји опасност да ишчезну. Оне су утврђене у посебном списку  – врсте биљака заштићене као природне вредности, односно врсте животиња заштићене као природне вредности.

У оквиру заштите биљних врста, списак садржи осам фамилија са 12 врстса из одељка А (Pheridophyta – папратњаче, три фалмилије са 7 врста из одељка Б Gymnosperae – голосеменице и 54 фамилије са 196 врста из одељка В Angiospermae – скривеносеменице. У оквиру заштите животињских врста штите се: 4 фамилије и четири врсте из класе I Molusca – мекушци, једна фамилија и једна врста из класе II Araneidae – пауци,  једна фамилија и две врсте из класе III Crustacea – љускари, 14 фамилија и 34 врсте из класе IVInsecta – инсекти, једна фамилија и једна врста из класе V  Agnatha – колоусте, 8 фамилија и 13 врста из класе VI Pisces – рибе, шест фамилија и 19 врста из класе VII Amphibia – водоземци, 6 фамилија и 14 врста из класе VIII Reptilia – гмизавци, 55 фамилија и 296 врста из класе IХ Aves – птице и 14 фамилија и 66 врста из класе Х Mammalia – сисари.   Поједине биљне врсте су заштићене на целој територији Републике, а неке од њих само на подручју Војводине, док су поједине животињске врсте, такође заштићене у целој Републици, а посебно назначене у одређеним њеним деловима (Војводина, КиМ, брдскопланинска подручја и планинска подручја).

Животињске и биљне врсте из ових спискова стављене су под заштиту првог степена, што подразумева забрану њиговог коришћења, уништавања и вршења било које друге активности што би могло да угрози те врсте, рачунајући и њихов извоз и држање, било живих или мртвих примерака. Бригу о њима посебно је задужен Завод за заштиту природе Републике Србије на основу одредби из Уредбе и програма за заштиту ових реткости. За учињен прекршај прописане су новчане казне и одузимање предмета због кога је начињен прекршај.

У одређеној (одрживој) мери, могуће је коришћење дивље флоре и фауне, за што треба поседовати прописану дозволу надлежног органа. За то коришћење се плаћа накнада, а средства настала  из те накнаде наменски се усмеравају на заштиту и унапређење животне средине.  Контроли подлеже извоз, односно увоз угрожених и заштићених врста дивље флоре и фауне.

У Србији су посебним прописом[12] утврђене вртсе дивље флоре, фауне и гљива «чије се сакупљање из природних станишта ставља под контролу». Овде се ради о заштићеним врстама којима прети изумирање, или  њихова заштита проистиче из међународних уговора. Под контролом су 152 врсте из 53 фамилије дивље флоре, три врсте лишајева из две фамилије, 15 врста гљива из пет фамилија и девет врста дивље фауне из пет фамилија (2, стр. 770.).

Контрола подразумева неколико праваца деловања: заштитне мере; услове сакупљања; ограничење и забрану сакупљања, коришћења и промета; праћење стања тих врста у стаништима; анализу испуњености услова за издавање дозволе за коришћње заштићних врста у комерцијалне сврхе; евиденцију свих значајнијих података везаних за дозвољено коришћење заштићених врста. У евиденцији се воде и подаци о заштићеним врстама, које се гаје на плантажама и другим узгајалиштима.

Сакупљање дивље флоре и фауне дозвољено је уз поседовање дозволе за сакупљање заштићених врста и у дозвољеним  количинама, у прописаном периоду сакупљања за дату врсту, уз коришћење средстава која не прете оштећењу врсте, или уништењу врсте и (или) њеног станишта. На подручју заштићеног природног добра[13], сакупљање заштићених врста ради стављања у промет није дозвољено, уколико прописом о режиму заштите тог природног добра, није другачије уређено.

Ако се на основу утврђеног стања популације одређене врсте дође до закључка да је смањење бројности толико да може да угрози ту врсту или да може довести «до поремећаја структуре и стабилности животних заједница», забрањује с сакупљање или на територији целе Републике, или на њеном одређеном подручју и за одређени период.

Дозволу за сакупљање заштићених врста дивље флоре и фауне у комерцијалне сврхе издаје Министарство надлжно за послове заштите животне средина на основу конкурса.  Накнада се плаћа на годишњм нивоу у висини од 10% цене за одређену врсту, коју утврђује надлежно министатство и то пре објављивања конкурса за издавање дозволе.

Лица која добију дозволу за сакупљање заштићених врста, у обавези су да у прописаном року надлежном Министарству и Заводу за заштиту природе Србије достављају податке на прописаним  обрасцима о сакупљању (по врстама и откупним станицама), коришћењу и стављању у промет.  Она лица која се баве узгојем заштићених врста, такође су дужна да Министарству достављају прописане податке.

За 2006. годину, објављен је конкурс Министарства, за издавање дозвола за сакупљање заштићених врста дивље флоре и фауне и гљива[14], са навођењем документације која се доставља уз пријаву и врстама дивље флоре, фауне и гљива (латински и народни назив), количинама које се у току године могу сакупљати, који се делови (биљке, гљиве) користе, период у коме је за сваку врсту сакупљање дозвољено, као и однос количина у свежем и сувом стању. За неколико биљних врста није предвиђено, (забрањено је) сакупљање на подручју целе Републике у 2006. години (хајдучка трава, шумска анђелика, медвеђе грожђе, слатки корен, шлајер, кантарион – трепељасти, планински, румелијски, плава и барска перуница, чемерика). На појединим (означним) подручјима Републике забрањено је сакупљање појединих врста флоре и фауне (на пример сакупљање: јесењег мразовца у свих седам округа на подручју АП Војводине, или баштенског пужа на подручју Западнобачког, Сремског, Мачванског и Браничевског округа)[15].

Последњих година се из буџетских средстава подстиче спровођење утврђених програма за очување и одрживо коришћење биљних ресурса и  ресурса домаћих животиња[16].

За  биљне генетичке ресурсе утврђују се и средствима финансирају  мере за:

(1) очување и одржавање националне и резервне колекције у семену. То подразумева предузимање активности, као што су: чување узорака националне и резервне колекције у коморама, контролу и унапређење квалитета узорака, одржавање базе података националне колекције, проширење националне колекције у семену новим узорцима, и умножавање узорака националне колекције у семену, и за (2) чување и одрживо коришћење биљних генетичких ресурса за храну и пољопривреду, у оквиру чега се финансирају активности, као што су: чување и одрживо коришћење колекција ратарских култура, колекционисање биљних генетичких ресурса за храну и пољопривреду, чување in-sity и преношење из in-sity у ex sity статус биљних генетички ресурса за храну и пољпривреду, чување и одржавање колекционих засада воћа и винове лозе, заснивање нових колекционих засада, попис и вођење националне базе података за биљне генетичке ресурсе за храну и пољопривреду и идентификацију, карактеризацију и евалуацију биљних генетичких ресурса. Посебним средствима  се финансирају пројекти који се односе на национални програм за храну и пољопривреду и банку биљних гена.

Право на коришћење наведених средстава имају: правна и физичка лица која се баве очувањем биљних генетичких ресурса, ако су уписана у Регистар пољопривредних газдинстава; научноистраживачке и образовне институције. Иста ова лица могу да користе средстава усмерена  финансирању наменских пројеката  у овом домену. .

За очување и одрживо коришћење генетичких ресурса домаћих животиња, одређене су врсте угрожених домаћих животиња, чије се очување финансира, такође у оквиру утврђеног програма за 2006. годину. У питању су женска и мушка приплодна грла за: подолско говече, бушу, домаћег бивола, домаћег брдског коња, нониуса, балканског магарца, мангулицу, моравку, ресавку, локалне сојеве праменке, чоканску цигају, балканску козу и живину (капорка, голошијанка и сврљишка кокош). За сваку од наведених врста, утврђена је јединична цена мере очувања, односно одрживог коришћења.

Уз ово, посебним срествима ће се финансирати пројекти који се односе на генетичке ресурсе домаћих животиња у висини од 4 милиона динара (толико и у 2005. години).

Наведена  средства могу да користе лица (физичка и правна), која држе угрожене расе домаћих животиња (под условом да су уписана у Регистар пољопривредних газдинстава), научноистраживачке и образовне институције. Утврђено  је и колико најмање грла или јединки од угрожених врста мора да држи лице које је заинтересовано за коришћење ових средстава. На пример за подолско говече, најмање пет грла, за мангулицу најмање 10 грла, за живину најмање 10 јединки, а за домаћег брдског коња најмање једно грло. Иста лица имају право на коришћење и средстава намењених пројектима за очување генетичких ресурса домаћих животиња.

Ова средства, као и средства  за очување биљних генетичких ресурса, распоређују се на основу конкурса који расписује Министарство пљопривреде, шумарства и водопривреде, а испуњеност услова за добијање средстава утврдује комисија коју образује Министар пољопривреде.

Литература

1.  Приказ стања животне средине у Србији 2002. године; Министарство за заштиту природних богатстава и животне средине, Београд, 2003.;

2.  Катић Б., Савић Мирјана, Мијајловић Нада: Могућности пласмана шумских плодова, лековитог и ароматичног биља; Економика пољопривреде, бр. 3, Београд, 2006.

3.  Тодић Драгољуб: Трговина угроженим врстама дивље фауне и флоре у праву Европске уније; Европско законодавство, јул – децембар 2004.,  Београд, 2004.

4.  Живковић Верица: Програм Европске уније о унапређењу биолошке и генетске разноврсности; Европско законодавство, јануар – март 2004., Београд, 2004.


[1] Закон о потврђивању Конвенције о биолошкој разноврсности („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 11/2001.).

[2] То су: 1. Екосистеми и станишпта која садрже велику разноврсност, велики број ендемичних или угрожених врста, или очувану изворну природу потребни миграторним  врстама, од социјлне,економске, културне или научне важности; или, који су репрезентативни, јединствени или везани за кључне еволутивне или друге биолошке процење; 2. Врсте и заједнице које су угрожене; дивљи сродници припитомљених или гајених врста од медицинске, пољопривредне или друге економске вредности, или социјалне, научне или културне важности, или важности за истраживања у функцији очувања и одрживог корипшења биолошке разноврсности као што су врсте, и 3. описани геноми и гени од социјалног, научног или економског значаја (садржај Анекса 1).

[3] Закон о ратификацији Картагена протокола о биолошкој заштити уз Конвенцију о биолошкој разноврсности («Службени лист СЦГ – Међународни уговори», бр. 16/2005.).

[4] Међу тим подацима су: карактеристике модификованог живог организама; таксономски статус; опис нуклеинске киселине или примењене модификације; препоруке за безбедно руковање; контролни статус у држави извозници, и др.

[5] Међу њима су: опис модификованог гена; корипшћена тхника; коначне карактеристике модификовавног живог организма; таксономски статус; центри порекла или центри генетске разноврсности; одобрена употреба; препоруке за безбедно руковање и коришћење, и др.

[6] Садржи: циљ – идентификовање и вредновање потенцијалних штетних последица; коришћење – за доношење одлуке у погледу модификованог живог организма; општа начела – посебно примена научне основе и тренспарентности; методологију и елементе за разматрање.

[7] Закон о потврђивању Конвенције о међународном промету угрожених врста дивље фауне и флоре («Службени лист СРЈ – Међународни уговори», бр. 11/2001.).

[8] Закон о ратификацији Међународне конвенције о заштити птица („Службени лист СФРЈ“,

бр. 6/73).

[9] Уредба бр. 1467/94. („Оfficial Journal of the European Communities“, L. 159. 28.06.1994.pp.1-10).

[10] «Службени гласник РС», бр. 135/2004.

[11] Уредба о заштити природних реткости «Службени гласник РС», бр 50/93).

[12] Уредба о стављању под контролу коришћења промета дивље флоре и фауне («Службени гласник РС», бр. 31/2005 и 45/2005. – исправка).

[13] Према подацима Завода за заштиту природе Србије У Републици Србији (почетком 2006.) постоји већи број заштићених природних добара уз  тенденцију  повећања њиховог броја, међу којима је: пет националних паркова;  10 паркова  природе, 14 предела изузетних одлика, 41 подручје од културног и историјског значаја; 72 резервата природе  и 287 споменика природе.

[14] „Службени гласник РС“, бр. 15/2006. (Огласи), стр. 115.

[15] То је потпуније регулисано Наредбом о забрани сакупљања појединих заштићених врста дивље флоре и фауне у 2006. години, која је објављена у „Службеном гласнику РС“, бр. 23/2006.

[16] За 2006. годину: Уредбом о утврђивању програма о расподели и коришћењу подстицајних средстава за очување и одрживо коришћење биљних генетичких ресурса за хрну и пољопривреду за 2006. годину и Уредбом о утврђивању програма о расподели и коришћењу подстицајних средстава за очување и одрживо коришћење генетичких ресурса домаћих животиња за 2006. годину. Обе објављене у  («Службеном гласнику РС» бр. 23/2006.). За ову намену у 2006. предвиђено је 44,5 милиона динара.

Autori: Бранко Катић,  Мирјана Савић,  Нада Мијајловић

One thought on “РЕГУЛАТИВА ОЧУВАЊА И УНАПРЕЂЕЊА БИОЛОШКЕ И ГЕНЕТСКЕ РАЗНОВРСНОСТИ У ЕУ И РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

  1. […] Заштита биодиверзитета пространих ливадско-пашњачких серија редовним кошењем/испашом обезбеђују се станишта биљних и животињских врста и негује отворени крајолик. Старање о овим елементима биодиверзитета и пејзажа производи изузетно значајне користи за друштво у целини, а услуге овог типа – тзв. агроеколошке услуге морају бити адекватно покривене буџетским надокнадама. […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s