ЗАКОНСКА РЕГУЛАТИВА ЕУ ЗА ОЦЕНУ УСАГЛАШЕНОСТИ ПРОИЗВОДА У ПОГЛЕДУ УПРАВЉАЊА БЕЗБЕДНОШЋУ И КВАЛИТЕТОМ ХРАНЕ


Hrana

Hrana

Резиме

У раду је дат резиме основних правних аката ЕУ који регулишу област здравствене безбедности и квалитета пољопривредних и прехрамбених производа – Бела књига о здравственој безбедности хране из 2000. године; Општи закон о храни из 2002. године; уредбе, одлуке и директиве о: употреби пестицида и ветеринарских лекова, генетски модификованој храни и сточној храни, хигијени прехрамбених производа, које промовишу HACCP концепт, основним поставкама HACCP принципа и активностима ЕУ у раду Codex Alimentarius Комисије, надлежностима ове Комисије и њеним релацијама са СТО Споразумима о санитарним и фитосанитарним мерама (SPS Agreement) и техничким баријерама у трговини (ТBТ Agreement). У основним цртама биће размотрени и ISO стандарди као и модуларни приступ за оцењивање усаглашености производа.

Кључне речи: храна, здравствена безбедност, квалитет, стандарди, Европска унија.

У В О Д

Серија озбиљних криза у погледу здравствене безбедности хране протеклих неколико година (BSE, dioxin) избацила је у први план питања унапређења законске регулативе ЕУ у овој области. То је навело Европску комисију да регулативу у области здравствене безбедности хране уврсти међу приоритете своје политике у текућем периоду а што је у складу са закључком Европског савета из Хелсинкија, децембра 1999. године, да се посебна пажња мора посветити унапређењу стандарда о квалитету и јачању система контроле кроз ланац производње и промета хране, од њиве до трпезе. Да би се испоштовао наведени приступ, законском регулативом морају се покрити све карике у ланцу производње и промета хране: примарна производња, прерада пољопривредних производа, дистрибуција и продаја хране за хуману потрошњу и сточне хране. При томе, одговорност за поштовање прописаних норми у погледу здравствене безбедности остаје на привредним субјектима, носиоцима побројаних активности.

Слободно кретање здравствено безбедне хране одређеног нивоа квалитета на заједничком тржишту  кључни је принцип функционисања јединственог унутрашњег тржишта Уније а то захтева одговарајући ниво усклађености законодавства у области здравствене безбедности хране на нивоу Уније. За придружујуће земље изузетно је важно што потпуније прихватање и примена аcquis-a  у овој области.

У спољнотрговинској размени, пољопривредни и прехрамбени производи морају испуњавати стандарде о здравственој безбедности који обезбеђују ниво заштите најмање еквивалентан ономе на унутрашњем тржишту.

ОСНОВНИ ДОКУМЕНТИ ЕУ У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ ХРАНЕ

Бела књига о здравственој безбедности хране

Белом књигом из јануара 2000. године Европска комисија је имала за циљ обезбеђење високог степена безбедности хране путем дефинисања сета мера, неопходних за заокруживање и унапређење постојећег ЕУ законодавства у области хране, које укључују:

формирање независне Европске управе за храну (European Food Authority), надлежне за пружање саветодавних услуга, функционисање система раног упозоравања и обавештавања о ризицима,

унапређење законодавне регулативе која покрива прехрамбене производе од њиве до трпезе; уочавајући недостатак спремности заинтересованих страна за рано упозоравање о потенцијалним ризицима, Комисија је предложила заједничке принципе који безбедност хране постављају за примарни циљ закона о храни и обезбеђују основна заједничка начела у областима које нису покривене посебним хармонизованим актима; заједнички правни оквир обезбеђен је за: сточну храну (оцена, одобрење и обележавање сточне хране, одобрење коришћења и контрола сировина биљног порекла, систем раног упозоравања), здравље и добробит  животиња (мере заштите од зооноза, BSE и осталих преносивих спонгиформних енцефалопатија, укључивање добробити животиња у политику хране), хигијену прехрамбених производа, дефинисање дозвољених граница загађивача и остатака пестицида и ветеринарских лекова у храни, адитива, боја, паковања и зрачења; посебне мере заштите у кризним ситуацијама, процес доношења одлука у области хране;

хармонизацију националних система контроле њиховим редефинисањем  у правцу усклађивања са новоуспостављеним заједничким оквиром на нивоу Уније који почива на три основна елемента: јединственим оперативним критеријумима, развоју заједничких упутстава о контроли и унапређењу административне сарадње на успостављању и функционисању националних система контроле; Комисија, такође, разматра преузимање додатних одговорности у случајевима значајнијих одступања националних контролних мера од установљеног заједничког оквира на нивоу Уније; контролори и инспекција са нивоа Уније, у сарадњи са Канцеларијом за храну и ветерину (Food and Veterinary Office – FVO), контролишу усаглашеност националних система контроле са заједничким оквиром;

успостављање дијалога потрошача и осталих учесника у ланцу производње и промета хране – свака од фаза у доношењу одлука везаних за здравствену безбедност и квалитет хране мора бити транспарентна и праћена интерактивном комуникацијом између свих учесника у прехрамбеном ланцу; унифицирањем правила обележавања производа обезбеђује се потрошачима право избора а, поред тога, Комисија се залаже за пооштравање ових обавеза у правцу  навођења свих састојака у производу (не само оних чије учешће чини најмање 25% финалног производа, како је сада случај); Комисија разматра могућности увођења одредби у одговарајуће законодавне акте на нивоу Уније о обавези навођења тзв. функционалних својстава производа (позитивни ефекти за организам) и нутритивних својстава производа (присуство, одсуство, ниво одређених састојака у производу).

Акциони план о безбедности хране, садржан у Анексу Беле књиге садржи листу од 84 правна акта који су предвиђени за усвајање до краја 2002. године у овој области.

Општи закон о храни

Општи принципи Закона о храни редефинисани су 2002. године, као и процедуре везане за безбедност хране и исхрану животиња. У складу са препорукама Беле књиге, контрола и мониторинг спроводе се на нивоу читавог прехрамбеног ланца, од њиве до трпезе. Регулатива која прописује опште принципе и хармонизовану контролу, такође, регулише и надлежности тзв. Европске управе за безбедност хране (European Food Safety Authority – EFSA), европске агенције која обезбеђује независну научну подлогу за контролу и оцену нивоа безбедности хране, умрежавањем и сарадњом са одговарајућим телима на националном на националном нивоу. Важећи прописи, принципи и процедуре морају се ускладити са Општим законом о храни најкасније до 01. јануара 2007. године.

Основни принципи на којима почива Закон о храни су:

– заштита живота и здравља људи, заштита интереса потрошача, уз дужну пажњу здрављу и добробити животиња, здрављу биљака и очувању животне средине,

– обезбеђење слободног протока прехрамбених производа и сточне хране широм Уније,

– вођење рачуна, притом, о важећим и очекиваним међународним стандардима у овој области.

Основни захтеви субјектима у прехрамбеном ланцу могу се сажети у следећем:

– уколико се посумња у здравствену исправност производа који је увезен, произведен, прерађен или дистрибуиран, исти се мора хитно повући са тржишта а уколико је већ доспео до потрошача, испоручилац их мора обавестити и извршити повраћај купљене робе;

– кретање производа (прехрамбених производа, сточне хране, животиња за производњу хране) кроз прехрамбени ланац мора бити регистровано и познато у свакој тачки процеса производње, прераде и дистрибуције;

– у свакој тачки процеса производње, прераде и дистрибуције привредници морају да обезбеде поштовање одредби Закона о храни а државе чланице су дужне да се старају о томе и предузму одговарајуће казнене мере против прекршиоца.

Надлежности Европске управе за безбедност хране су:

– обезбеђење европским институцијама и земљама чланицама стручних савета по сопственој иницијативи или на захтев Комисије, Европског парламента или земље чланице из области безбедности хране (здравље животиња и биљака, GMO, исхрана) а у циљу формирања научне подлоге за доношење политичких одлука о управљању ризиком;

– промоција и координација развијања униформних метода процене ризика;

– обезбеђење текуће научне и техничке подршке Комисији и у случајевима управљања кризама;

– истраживање, прикупљање, поређење, анализа и синтеза научних и стручних података у области безбедности хране (изложеност ризицима у конзумирању одређеног производа, биолошким ризицима, загађивачима и резидуама); Комисија има обавезу да публикује извештаје засноване на овим налазима на нивоу Уније;

– предузимање акција на идентификовању и карактерисању надолазећих ризика успостављањем одговарајућих мониторинг процедура;

– изграђује мрежу организација на нивоу Уније, надлежних за очување безбедности хране;

– Управа учествује у систему раног упозорења, везаног за Комисију и земље чланице тако што охрабрује размену информација, знања и добре праксе, координацију акција  и имплементацију заједничких пројеката;

– обезбеђење, на захтев Комисије, научне и стручне подршке унапређењу сарадње између Комисије, земаља кандидата, међународних организација и трећих земаља;

– пружање правовремених и објективних информација широј јавности и осталим заинтересованим субјектима;

– саопштавање сопствених ставова и закључака из предметне области истраживања (Commission Regulation (EC) No 1304/2003).

Агенцију чине: Управни одбор (14 чланова које бира Савет у консултацији са Европским парламентом, са листе предложене од стране Комисије – усваја правила процедура, програм рада, нацрт буџета и буџет и годишњи извештај), Извршни директор, Саветодавни форум (чине га представници националних тела надлежних за процену ризика, на челу са извршним директором поспешују сарадњу држава чланица), Научни савет (чине га председници научних панела и 6 независних експерата; одговоран је за координацију рада панела и организацију јавних дебата и радних група о питањима која су ван надлежности панела) и Научни панели (8 панела за: адитиве, боје, помоћне материје у преради и материјале који долазе у контакт са храном; адитиве и производе односно супстанце које се налазе у сточној храни; здравље биљљака, средства за заштиту биља и њихове резидуе; генетски модификоване организме; дијететска средства, исхрану и алергије; биолошке ризике; загађиваче у прехрамбеном ланцу; здравље и добробит животиња. У свом раду, Извршни директор и чланови свих наведених органа Управе су независни и подређени општем интересу.

Процедуре везане за безбедност хране

Системом раног упозоравања, којим су покривени сви прехрамбени производи и сточна храна, земља чланица обавештавају Комисију, која информацију одмах прослеђује кроз мрежу осталим земљама чланицама и Управи за безбедност хране о потреби предузимања мера:

– повлачења производа са тржишта,

– превенције и контроле производа у употреби,

– заустављању контигента производа на границама Уније.

Информације које се прослеђују системом раног упозоравања морају бити доступне јавности.

У случају ванредних ситуација, када одређени производ представља опасност за здравље људи и животиња и животну средину а мере државе чланице нису у стању да  отклоне ризик, Комисија по хитном поступку, на своју или иницијативу земље чланице, а по процедури Сталног комитета за прехрамбени ланац и здравље животиња (чине га представници земаља чланица, на челу са представником Комисије, ради по секцијама и покрива питања из свих фаза ланца производње и промета хране и сточне хране – Commission Decision 2004/613/EC), усваја једну или више мера повлачења производа са тржишта или из употребе, обустављања увоза и сл.

Општи план управљања кризним ситуацијама предвиђа формирање кризних тимова у ванредним  ситуацијама уз активну научну и стручну подршку Управе за безбедност хране који имају задатак да прикупљају и оцењују све релевантне информације и на основу њих сагледају опције за превенцију, елиминисање или смањење ризика по здравље људи (Commission Decision 2004/478/EC).

Подзаконска акта

Употреба пестицида регулисана је директивама бр: 76/895/EEC (утврђује максимално присуство резидуа у воћу и поврћу), 86/362/EEC (утврђује максимално присуство резидуа у житима и производима од жита), 86/363/EEC (утврђује максимално присуство резидуа за производе анималног порекла), 90/642/EEC (утврђује максимално присуство резидуа у производима биљног порекла, укључујући воће и поврће).

Употреба средстава за лечење животиња регулисана је Уредбом (ЕC), бр. 2377/90 (утврђује максимално присуство резидуа ветеринарских лекова у намирницама анималног порекла) и Уредбом (EC), бр. 2011/2003 (утврђује процедуру за дефинисање максималног присуства резидуа ветеринарских медицинских препарата у намирницама анималног порекла).

Генетски модификована храна и сточна храна регулисана је Уредбом (ЕС), бр. 1829/2003 о генетски модификованој храни и сточној храни и Уредбом (ЕС), бр. 1830/2003 о утврђивању и обележавању генетски модификованих организама (GMO) и утврђивању хране и сточне хране произведене од GMO. Као основни задаци Уредбе 1829/2003 наводе се:

–          обезбеђење високог степена заштите живота и здравља људи, здравља и добробити животиња, заштите животне средине и интереса потрошача у односу на GMO и сточну храну, с циљем обезбеђења ефикасног функционисања домаћег тржишта;

–          прописивање поступка за одобрење и контролу генетски модификоване хране и сточне хране;

–          доношење одредби за означавање генетски модификоване хране и сточне хране.

Да би се ова храна нашла на тржишту потребно је одобрење Европске управе за безбедност хране. Коначну одлуку о дозволи доноси Комисија по прибављеном мишљењу ЕFSA. Обавеза обележавања односи се на производе намењене крајњим потрошачима или велетрговини у ЕУ и предвижа да на етикети хране или сточне хране јасно и видљиво стоји да је „произведено од генетски модификованог (име) организма“, или „садржи генетски модификован (име) организам“. Означавање треба да истакне сваку карактеристику производа, нарочито у случају постојања разлике између генетски модификованог и производа добијеног конвенционалним методом: састав, хранљиву вредност, начин употребе, утицај на здравље људи и животиња. У Анексу ове Уредбе истакнуте су обавезе и задаци референтне лабораторије у Унији – Здруженог истраживачког центра Комисије (Commission’s Joint Research Centre), у сарадњи са конзорцијумом националних референтних лабораторија означеноим као Европска мрежа лабораторија за GMO. Ове лабораторија је одговорна за:

–          примање, припремање, складиштење, одржавање и дистрибуцију одговарајућих узорака;

–          тестирање и утврђивање метода за откривање и идентификацију трансформације у храни и сточној храни;

–          процену података добијених од подносиоца пријаве за дозволу производа;

–          подношење комплетног извештаја ЕFSA.

Уредба 1830/2003 је донета с циљем да обезбеди законски оквир за откривање производа који се састоје од GMO и хране и сточне хране произведене од GMO, као и за унапређење обележавања хране и сточне хране које садрже GMO, праћење њиховог ефекта на животну средину и здравље људи и животиња и примену одређених мера, укључујући и повлачење производа са тржишта.

Кључна ствар за откривање GMO у производима на тржишту је да сваку трансакцију производа прати документација, у којој ће бити назначено да производи садрже GMO и њихов јединствени идентификациони број а задатак Комисије је да оформи централни регистар на нивоу Уније који ће садржавати све релевантне информације за добијање дозволе за производе са GMO, односно информације о производима са GMO чији промет није дозвољен на тржишту ЕУ. Дистрибутери имају обавезу да чувају информације о свакој трансакцији у року од пет година.

Директива 93/43/EEC, допуњена Уредбом 1882/2003 Европског парламента и Савета утврђује:

–          општа правила хигијене за намирнице,

–          процеедуре за проверу поштовања прописаних правила о хигијени намирница,

–          подстицај примени и развоју смерница за добру хигијенску праксу,

–          најављује HACCP принципе.

Овом Директивом (чл. 3.) се посебно наглашава обавеза припреме, производње, прераде, паковања, смештаја, превоза, дистрибуције, руковања, складиштења и продаје животних намирница у складу са хигијенским правилима а што све обухвата и  HACCP концепт.

Уредба (EC) бр.852/2004 Европског парламента и Савета односи се на процедуру везану за хигијену прехрамбених производа и дефинише:

–          све субјекте у прехрамбеном ланцу као одговорне за безбедност хране;

–          уводи се обавеза примене процедура које се заснивају на HACCP принципима и правилима добре хигијенске праксе, у циљу  повећања степена одговорности субјеката који се баве храном;

–          упутства добре праксе (произвођачке, лабораторијске) су помоћ субјектима, који се баве храном са циљем да се усагласе са прописима из области хигијене хране и примене HACCP принципа;

–          утврђивање микробиолошких критеријума и контроле температуре на основу научне праксе а у циљу управљања ризицима везаним за храну;

–          храна која се увози мора да задовољава исте хигијенске стандарде као и храна која се производи у ЕУ, што важи и за квалитет хране;

–          Уредба се односи на све фазе производње, прераде и дистрибуције хране, као и код извоза а без повреде специфичних захтева из области хигијене хране.

Уредба (EC) бр.853/2004 Европског парламента и Савета регулише посебно хигијену  прехрамбених производа анималног порекла и представља примену Уредбе (EC) бр.852/2004 на производе анималног порекла. Уредба садржи следеће принципе:

–          примењује се на непрерађене производе анималног порекла;

–          уколико није изричито наведено супротно, Уредба се неће примењивати на храну која садржи и производе биљног порекла и обрађене производе анималног порекла;

–          набавка и руковање прерађеним производима анималног порекла употребљених за припремање хране морају бити у складу са овом Уредбом.

Уредба (EC), бр. 854/2004 Европског парламента и Савета дефинише организацију службене контроле производа анималног порекла намењених за људску исхрану.

Oснове HACCP концепта

Концепт „Анализе ризика и критичне контролне тачке – HACCP (Нazard Analysis and Critical Control Points)“ представља систем који идентификује, оцењује и контролише ризике који су значајни за безбедност хране. Суштина овог концепта је обезбеђење сигурности хране, превентивно деловање кроз интегрисани вид контроле од њиве до трпезе а главна одговорност је на самом произвођачу. HACCP концепт се састоји од 7 принципа:

1.       спровести анализу ризика (биолошки, хемијски, физички) и  дефинисати превентивне мере,

2.       утврдити критичне контролне тачке (CCPs) у процесу производње,

3.       успоставити граничне вредности за сваку CCPs,

4.       успоставити систем праћења  за сваку CCPs,

5.       успоставити корективне мере које треба предузети када праћење покаже да односна CCPs није под контролом,

6.       дефинисати и успоставити поступке верификације у циљу потврђивања ефективности HACCP концепта,

7.       дефинисати и успоставити документацију која садржи све поступке и записе који одговарају успостављеном HACCP концепту.

Услов за примену HACCP концепта је претходно поштовање општих принципа хигијене хране, одговарајућег Кодекса хигијенске праксе и одговарајућих прописа који регулишу безбедност хране. Преиспитивање успостављеног HACCP концепта је, такође нужан услов примене HACCP, због могућих измена начињених у било ком кораку примене овог концепта, јер не треба заборавити да се  успоставља за конкретан производ.

Успостављен HACCP концепт се може користити за самооцењивање успешности производње безбедне хране или сертификовање од стране признатих сертификованих тела у области сертификације безбедности хране.

ISO 22000:2005 – Системи управљања безбедношћу храном

Светски форум за безбедност хране (The Food Business Forum – CIES), као глобална прехрамбена мрежа, сматра као добро решење за усаглашавање стандарда за безбедност хране, међународни стандард ISO 22000:2005, који у себи обједињује све елементе HACCP и правила добре пословне праксе (ISO 9001), те следљивост и означавање намирница.

Овим стандардом се утврђују стандарди за системе управљања безбедношћу хране и могу га применити све организације у ланцу хране укључујући и оне које имају удела и утицаја на њих. Стандард путем осам захтева утврђује елементе који утичу на производњу и безбедност хране за употребу. Седми захтев – планирање и реализација безбедних производа, утврђује кључне елементе између којих су анализа ризика и успостављање HACCP плана као круцијалног захтева за систем управљања безбедношћу хране. Последњи, осми захтев, омогућава утврђивање оцене квалитета система управљања безбедношћу хране и садржи елементе оцене, верификације и побољшања система управљања. Стандард ISO 22000:2005 се може сматрати интеграцијом стандарда ISO 9001 и HACCP концепта.

Глобални приступ (модули и сертификација)

Савет ЕУ је 1989. godine усвојио Резолуцију о глобалном приступу сертификацији и испитивању исправности производа. Резолуција је имала за циљ обезбеђење квалитета производа на тржишту Уније. Поверење потрошача заснива се на техничкој компетенцији произвођача, лабораторија за испитивање и мерење, органа одговорних за провере квалитета, сертификационих и инспекцијских тела, али и на транспарентности процедура за оцењивање усаглашености. Резолуција обухвата следеће елементе глобалног приступа у оцењивању  усаглашености:

  • увођење модула  глобалног приступа који се користе у поступку оцењивања усаглашености;
  • промоцију примене стандарда система управљања квалитетом (serija ISO 9000:2000) и сертификата система управљања квалитетом,
  • обезбеђивањe примене серије стандарда EN 45000 i ISO 17025 који одређују захтеве за испитивање, издавање сертификата  и акредитације,
  • увођење националног централног акредитационог система,
  • оснивање европске организације за испитивање и издавање сертификата,
  • усклађивање ифраструктуре система тестирања и издавања сертификата у државама чланицама,
  • подстицање склапања споразума са трећим земљама на основу међусобног признавања испитивања и сертификата,
  • промовисање међународне трговине између ЕУ и трећих земаља.

У питању су тзв. Директиве „Новог приступа“[3], које захтевају означавање производа ознаком CE, што је схватљиво, обзиром да су захтеви, њима прописани, ограничени на заштиту здравља и безбедности корисника, у неким случајевима и заштиту имовине, домаћих животиња  и околине. Директиве Новог приступа у неким областима и не захтевају обавезност утврђивања усаглашености, односно стављања ознака CE.

Сертификати о ЕС контроли, које издају овлашћени органи у оквиру појединачних модула глобалног приступа, јесу документи чији су власници овлашћени органи а произвођач их само добија на употребу. EC – декларација о усаглашености је документ којим произвођач изјављује (на сопствену одговорност) да његов производ одговара битним здравственим и безбедносним захтевима директива Новог приступа. У циљу постизања једнобразности дефинисана је обавеза означавања CE знаком, која утврђује: принципе означавања, производе који треба да носе знак и постављање знака.

Поступци сертификације у индустрији хране окренути су тренутно ка безбедности хране и управљању безбедношћу хране. Полазећи од Закона о храни, који кроз своје захтеве иницира старање о безбедности хране (Уредба (EC), бр.178/2002), препорука међународног кодекса праксе, који даје опште принципе хигијене хране (CAC/RCP 1-1969, Rev. 4-2003, која у анексу садржи одредбе o HACCP), међународног стандарда ISO 22000:2005, који се односи на систем управљања безбедношћу хране, било је и за очекивати да ће HACCP систем и његова сертификација као и сертификација усклађености са ISO 22000:2005, почев од 2006. године постати незаобилазна активност, односно императив успешног пословања у свим чланицама ЕУ.

Стандард ISO 22000:2005, који се односи на систем управљања безбедношћу хране третира HACCP као план квалитета у реализацији производа. Након успостављања HACCP система и увођења стандарда ISO 22000:2005 организација приступа поступку сертификације. Без обзира која ће основа бити за поступак сертификације, сертификат се односи на потврђивање усаглашености производа који се производи према правилима HACCP система или стандарда ISO 22000:2005.

Поседовање сертификата произвођачима ван ЕУ ће омогућити равноправан договор са купцима из ЕУ, али не и безусловно прихватање увоза. Наиме, потребно је решити и проблеме регистрације, усвојити у потпуности регулативу ЕУ и закључити споразуме са земљама увозницама  чланицама ЕУ o међусобном признавању сертификата о усаглашености. Ако то није случај, предстоји потврђивање домаћег сертификата од органа, тела или организација земље увознице – чланице ЕУ.

ЕУ је усвојила специјални Протокол за земље Централне и Источне Европе, имајући у виду изузетну сложеност легислативе земаља кандидата. Протокол омогућава постепено усаглашавање целокупног законодавства и праксе земаља кандидата  са законском регулативом Уније, чиме су учињене олакшице извозу ових земаља на тржиште ЕУ.

СЦГ користи „алате“ за оцењивање усаглашености по модулима, а то су сертификација система управљања квалитетом (ISO 9001:2000), акредитација лабораторија (ISO 17025:2001), сертификација система управљања животном средином (ISO 14001), сертификација контролних кућа (N45004, Упутство ISO/IEC65), а ускоро се очекује и увођење система управљања безбедношћу хране (ISO 22000:2005). Такође, успостављено је Национално акредитационо тело (ATSCG), низ националних тела за сертификацију система управљања квалитетом, животном средином, а и инспекцијски надзор се усаглашава са захтевима ЕУ.

Преузети стандарди ЕУ у СЦГ могу се наћи у Каталогу Института за стандардизацију СЦГ (www.jus.org.yu).

ЛИТЕРАТУРА

Council Decision 94/800/EC of 22 December 1994 concerning the conclusion on behalf of the European Community, as regards matters within its competence, of the agreements reached in the Uruguay           Round multilateral negotiations (1986-1994) [Official Journal L 336 of 23.12.1994];

Commission Regulation (EC) No 1304/2003 of 11 July 2003 on the procedure applied by the European Food Safety Authority to requests for scientific opinions referred to it [Official Journal L 185 of 4.07.2003];

Commission Decision 2004/478/EC of 29 April 2004 concerning the adoption of a general plan for            food/feed crisis management [Official Journal L 160 of 30.04.2004];

Група аутора. Смернице за пословање са ЕУ. Брошура о стандардима ЕУ у области безбедности хране.        Институт за економику пољопривреде, Београд и Привредна комора Београда, 2006.

Regulation (EC) No 178/2002 of the European Parliament and of the Council of 28 January 2002 laying   down the general principles and requirements of food law, establishing the European Food Safety   Authority and laying down procedures in matters of food safety [Official Journal L 31 of  01.02.2002];

Regulation (EC) No 1829/2003 of the European Parliament and of the Council of 22 September 2003 on genetically modified food and feed [Official Journal L 268 of   18.10.2003];

Regulation (EC) No 1830/2003 of the European Parliament and of the Council of 22 September 2003 concerning the traceability and labelling of genetically modified organisms and traceability of    food and feed products from GMO and amending Directive 2001/18/EC [Official Journal L 268 of   18.10.2003];

White paper on food safety of 12 January 2000, COM(1999) 719 final;

www. europa.eu.int/scadplus/leg/en/lvb/l32041.htm;


[1] Споразум о санитарним и фитосанитарним мерама прописује услове под којима држава може усвојити мере заштите здравља биљака и животиња и здравствене безбедности хране које имају директан или индиректан утицај на међународну трговину.

[2] Споразум о техничким баријерама у трговини прописује услове који гарантују да технички прописи и стандарди које држава прописује при увозу не представљају непотребну баријеру у међународној размени.

[3] Директиве новог приступа дефинишу битне захтеве за производе који могу утицати на живот и здравље људи и домаћих животиња, интересе потрошача и заштиту животне средине. Сваку директиву Новог приступа прате хармонизовани стандарди у којима су дефинисани остали захтеви за производ. Хармонизација законодавства је ограничена на прихватање (преко директива Новог приступа) битних здравствених и безбедносних захтева, које производи на ЕУ тржишту морају задовољити. Директиве Старог, секторског приступа детаљно прописују основне и остале захтеве. Неподесне су због опширности и детаљности. Овим директивама, поред осталих, „покривени“ су и прехрамбени производи. Оне су само оквир, а земље чланице су те захтеве уграђивале у своје регулативе.

Autori: Савић Мирјана, Весна Поповић, Б. Катић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s