PLAN EVROPSKE KOMISIJE O EKOLOŠKOM USLOVLJAVANJU BUDUĆE POMOĆI FARMERIMA EU

Evropska komisija ima u planu da, u okviru reforme Zajedničke poljoprivredne politike (Common Agricultural Policy – CAP) od 2013. godine, ekološko uslovljavanje bude osnova za dodelu direktnih subvencija farmerima. Ogromna izdvajanja za agrar u EU je već oko 40 milijardi evra.

Prema planovima Evropske komisije poljoprivrednici EU moraće da se mnogo više i odgovornije trude da zaštite prirodnu sredineu kako bi opravdali subvencije, koje dobijaju. Među predlozima su i preporučena ograničenja direktnih subvencvija, koje se isplaćuju individualnim farmerima. Evropska komisija predlaže i pravedniju distribuciju subvencija između “starih” i “novih” država članica.

Zvanične reakcije članica EU na predloge reforme CAP će uslediti do polovine 2011.godine. Do tada će Evropska komisija obaviti procenu uticaja predloženih promena na agrar EU, a sredinom 2011. godine će da podnese formalan predlog reformi CAP.

Evidentna su oštra protivljenja sindikata farmera EU; oni smatraju da će takvi planovi Evropske komisije, ako se usvoje, ugroziti isplativost poljoprivredne proizvodnje. Mišljenja su da će se dodatno povećati troškovi njihovog poslovanja, što će smanjiti njihove prihode i imati veoma negativno  dejstvo na poljoprivredu.

Evropski parlament, odnosno njegovi predstavnici, čija će reč pri razmatranju reformi CAP imati identičnu težinu kao i reč vlada država članica, navode da iznetim planovma Komisije nedostaju detalji.

Mreža Prijatelji Zemlje Evrope (Friends of the Earth Europe) je podržala dugo očekivane planove Evropske komisije u okviru reforme  CAP,  koji bi bili naklonjeniji dobrobiti ljudi, ali planeti. Mreža Prijatelji Zemlje Evrope sprovodi kampanju za održivo i pravično društvo i za zaštitu životne sredine. Objedinjuje 30 nacionalnih organizacija sa hiljadama lokalnih grupa.

Uredio: MPG71

PRAVNI OKVIR ORGANSKE POLJOPRIVREDE U REPUBLICI SRBIJI

U Srbiji je proizvodnja organske hrane regulisana posebnim Zakonom o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima i nizom pravilnika, koji su usaglašeni sa direktivama EU. Donošenje i primena Zakona i pravilnika  će da olakša izvoz organskih proizvoda na tržište Evropske unije. Doneseni pravilnici su:

  • Pravilnik o izgledu oznake i nacionalnog znaka organskih proizvoda;
  • Pravilnik o uslovima i načinu prometa organskih proizvoda;
  • Pravilnik o načinu vođenja evidencije i sadržini izveštaja na osnovu kojih se vodi      evidencija u organskoj proizvodnji
  • Pravilnik o pakovanju, skladištenju i prevozu organskih proizvoda
  • Pravilnik o uslovima koje treba da ispunjava pravno lice koje izdaje sertifikat,  odnosno resertifikat za organske proizvode i o načinu njihovog izdavanja
  • Pravilnik o metodama organske biljne proizvodnje i o sakupljanju šumskih plodova i lekovitog bilja kao proizvoda organske poljoprivrede
  • Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje

Prema Zakonu organska stočarska proizvodnja mora da ispuni sledeće zahteve:

  • može se zasnovati na proizvodnim jedinicama u čijem sastavu se nalaze pašnjaci ili drugo zemljište na kome se proizvodi stočna hrana ili se obezbeđuje stočna hrana za koju je izdat sertifikat;
  • organska stočarska proizvodnja može početi najmanje godinu dana od dana uključivanja zemljišnih parcela u organsku poljoprivredu ili kada  se obezbedi organski proizvedena hrana za stoku sa navedenih parcela;
  • metodama organske stočarske proizvodnje utvrđuju se izbor vrsta i rasa životinja ( pčelarstvo, ribarstvo, živinarstvo i dr), način uzgoja, ishrana i zdravstvena zaštita životinja, transport i klanje životinja, kao i postupak sa životinjama, koje su nabavljene sa drugih farmi;
  • sredstva, koja se koriste za održavanje plodnosti zemljišta, đubrenje i zaštitu zdravlja bilja odnosno životinja moraju biti registrovana u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita zdravlja bilja i životinja;
  • Sakupljanje divljih biljnih i životinjskih vrsta iz prirodnih staništa smatra se metodom organske proizvodnje, ako staništa nisu tretirana drugim sredstvima tri godine pre sakupljanja (izuzev onim sredstvima koja su dozvoljena zakonom), i ako sakupljanje ne utiče na stabilnost prirodne sredine ili održavanja vrste u oblasti sakupljanja.
  • u preradi proizvoda dobijenih metodama organske proizvodnje koriste se posebne tehnološke linije, a ako se te linije koriste i za preradu proizvoda iz konvencionalne proizvodnje, one se prethodno moraju temeljno očistiti i oprati;
  • organski proizvodi pakuju se u ambalaži od prirodnog materijala, skladište se u posebnim prostorijama skladišta, ili u posebnom i obeleženom delu skladišta, ako su upakovani i obeleženi;
  • sredstva unutrašnjeg prevoza moraju biti bez prisustva ostataka proizvoda konvencionalne proizvodnje i ostataka neorganskog porekla;
  • organski proizvodi prevoze se odvojeno od drugih proizvoda;
  • ako se organski proizvodi prevoze  sa proizvodima konvencionalne proizvodnje, moraju biti upakovani i jasno obeleženi;
  • vozila, kontejneri i oprema namenjeni za prevoz ovih proizvoda moraju da budu čisti,  bez štetnih ostataka ili bilo kakve materije, koja bi mogla da kontaminira organski proizvod;
  • sertifika, koji se izdaje za organski proizvod važi godinu dana od dana izdavanja;
  • promet organskim proizvodima može se obavljati na proizvodnoj jedinici, u maloprodajnim objektima na jasno obeleženom mestu odvojeno od drugih proizvoda i na pijacama bez mešanja sa proizvodima konvencionalne proizvodnje;

     Pravilnikom o metodama organske stočarske proizvodnje (u daljem tekstu Pravilnik) propisani su: način uzgoja, ishrana, zdravstvena zaštita životinja kao i postupak sa životinjama nabavljenim sa drugih farmi.

Da bi poljoprivredni proizvođač osnovao organsku proizvodnju, mora da podnese prijavu nadležnom Ministartvu, a ona  sadrži sledeće podatke:

  • ime, naziv i adresu,odnosno sedište proizvođača;
  • mesto gde će se proizvoditi proizvodi organske poljoprivrede;
  • mesto gde će se proizvodi organske poljoprivrede prerađivati;
  • mesto gde će se proizvod organske poljoprivrede čuvati;
  • posebne prednosti i specifičnosti značajne za izdavanje sertifikata;
  • informaciju da li su proizvodi iz organske poljoprivrede ranije dobili sertifikat i od koje institucije;
  • prilog kartu ili skicu sa ucrtanom  lokaciom gajenja

Prednost prilikom odabira životinja za organsku proizvodnju imaju domaće rase, a cilj je da se izbegnu specifične bolesti i zdravstveni problemi, koji su karakteristični za vrste i rase  u konvencionalnoj proizvodnji (član 3 Pravilnika).

Prema članu 9 Pravilnika životinje moraju imati pristup pašnjaku, ispustu ili otvorenom prostoru, a broj životinja na ispustu je određen pristupačnom površinom kako bi se izbegla preterana ispaša i erozija, omogućilo pravilno korišćenje đubriva životinjskog porekla  i izbegao negativan uticaj na prirodnu sredinu (zagađenje zemljišta, površinskih i podzemnih voda).
Proizvodi stočarstva su organski proizvedeni ako su životinje uzgajane u skladu sa odredbama Pravilnika  u periodu od (član 11) :

  • konji i goveda za tov-12 meseci ili u poslednje tri četvrtine života;
  • ovce, koze i svinje-6 meseci;
  • životinje za proizvodnju mleka-6 meseci;
  • živina u tovu-10 nedelja;
  • živina za proizvodnju jaja-6 nedelja.

  Članom 16 Pravilnika precizirano je da životinje u organskoj proizvodnji moraju da imaju dovoljno prostora za hranjenje, napajanje, ležanje  i kretanje uz slobodan  pristup svežoj vodi i hrani.

U organskoj stočarskoj proizvodnji životinje se ne smeju držati vezane (član 17 Pravilnika) i ne smeju se držati pojedinačno (član 18 Pravilnika).

Uzgoj životinja treba da bude u skladu sa potrebom da se  postigne maksimalna otpornost životinja prema bolestima. Stoga se najveća pažnja u zdravstvenoj zaštiti životinja  pridaje prevenciji (član 43 Pravilnika).

Specifični zahtevi za organsku proizvodnju pčela sadržani su u posebnom delu Pravilnika. Članom 57 određeno je da prostor na kome se nalaze pčelinjaci i površina, koju obilaze pčele, odgovaraju uslovima organske proizvodnje.

Prema člau 59 Pravilnika košnice se postavljaju na parcelama na kojima je zasnovana organska proizvodnja ili divljim prirodnim površinama. Košnice moraju biti udaljene:

  • najmanje 1000 m od polja ili drugih površina konvencionalne proizvodnje u kojima se koriste pesticidi sintetičko-hemijskog porekla;
  • najmanje 1000 m od nepoljoprivrednih izvora zagađenja (naseljena mesta, autoputevi, industrijske zone, đubrišta, otpadne vode itd).

Selekcijom  rezistentnih rasa i sojeva i postupcima koji povećavaju otpornost prema bolestima postiže se prevencija obolevanja pčela  u organskoj proizvodnji. U tom cilju ptrebno je vršiti (član 64 Pravilnika):

  • redovnu zamenu matica;
  • sistematsku kontrolu košnica i trutova,
  • redovnu dezinfekciju materijala i opreme,
  • razaranje kontaminiranih materijala i izvora kontaminacije;
  • redovnu zamenu pčelinjeg voska;
  • obezbeđenje dovoljne rezerve polena i meda u košnicama.

Pčelinjaci se formiraju deljenjem ili nabavkom rojeva ili košnica iz organskih proizvodnih jedinica. U toku godine u organsku proizvodnu jedinicu može se uneti do 10% matica i rojeva, koji nisu proizvedeni u organskoj proizvodnji (član 69 Pravilnika).

Organska proizvodnja riba i drugih vodenih životinjskih vrsta definisana je u članovima 70 do 89 Pravilnika.

Prema članu 70 Pravilnika sistem uzgoja se zasniva na održivosti, očuvanju vodenog ambijenta i okolnog ekosistema.  U tom cilju primenjuju se:

  • odgajivačke metoda, koje podstiču i povećavaju biološke cikluse u proizvodnji uključivanjem mikroorganizama, biljki i životinja;
  • upotrebom hrane biološkog porekla;
  • korišćenjem brojnih metoda kontrole bolesti riba i drugih vodenih životinjskih vrsta;
  • izbegavanjem upotrebe veštačkih đubriva i hemoterapijskih sredstava i formiranjem polikulture.

Najmanja udaljenost između organskih i konvencionalnih proizvodnih jedinica je 25 m, a organska proizvodna jedinica mora da se nalazi  najmanje 10 m uzvodno od konvencionalne proizvodne jedinice u rekama (član 73 Pravilnika).

Da bi se ribe i druge vodene životinjske vrste mogle da smatraju proizvodima organske stočarske proizvodnje,  90% rasta telesne mase mora biti rezultat  organske proizvodnje (član 77 Pravilnika). 

     Inspekcijski nadzor nad sprovođenjem Zakona i podzakonskih akata donetih na osnovu njega vrši Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede preko inspektora za organsku proizvodnju, a nadzor nad sprovođenjem propisa koji se odnose na promet, označavanje i deklarisanje organskih proizvoda, vrši ministarstvo nadležno za poslove trgovine preko tržišnih inspektora.

     Srbija u ovoj obasti poljoprivredne proizvodnje ima prirodne uslove da  napreduje i ostvaruje dobre rezultate, korisne za proizvođače, potrošače i za zemlju u celini. Brži razvoj rganske poljoprivredne proizvodnje značajno bi doprineo unapreženju pozitivnog salda Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni.   

Autor: MPG71

ORGANSKA STOČARSKA PROIZVODNJA U SVETU

    Organska proizvodnja predstavlja povratak čoveka prirodi i u potpunoj je saglasnosti sa savremenim principima zaštite životne sredine.   Organska biljna i stočarska proizvodnja su u neraskidivoj sprezi; jedna bez druge su neizvodljive.

Organska hrana je zdravstveno vrednija od proizvoda iz konvencionalne poljoprivrede i prerade pa je stoga i tražnja za njom  u porastu. Usled povećanja tražnje, povećava se iz godine u godinu i ponuda organske hrane.

Organska proizvodnja se odvija pod strogo propisanim uslovima i uz strogu kontrolu od strane za to ovlašćenih organizacija.

Svetski trendovi u organskoj proizvodnji

     Prema godišnjem izveštaju švajcarskog instituta FiBL  u 2009. godini organska poljoprivreda se brzo razvija u celom svetu. U 2007. godini organska poljoprivreda evidentirana je u 141 od 196 država sveta, a sa 32,2  miliona  hektara  organskog  poljoprivrednog  zemljišta  upravlja  više  od  1,2 miliona proizvođača. Pored organskog poljoprivrednog zemljišta u svetu ima 0,4 miliona hektara sertifikovane organske akvakulture. Vrednost organske proizvodnje  globalnog tržišta je bila  60 milijardi dolara u 2007. godini.

U svetu se u 2007. godini organskom poljoprivredom bavilo 633.891 sertifikovanih gazdinstava. Broj nesertifikovanih gazdinstava, koja se bave organskom poljoprivredom, je daleko veći, naročito  u zemljama u razvoju. Najviše organskih gazdinstava imaju Latinska Amerika (32%) i Evropa (28%), dok ih je najmanje u Severnoj Americi (2%) i Okeaniji (1%).

Evropski trendovi u organskoj proizvodnji

     Brzi razvoj organske poljoprivrede u gotovo svim evropskim državama datira od  početka 1990-tih godina.  Godišnji rast tržišta  organskih proizvoda u Evropi iznosi između 10-15%. Prodaja organskih proizvoda u Evropi je oko 16 milijardi evra u 2007. Najveći tržište organskih proizvoda u 2007. je u Nemačoj sa prometom od 5,3 milijardi evra (2008: 5,8 milijardi evra), a slede Velika Britanija (2,6 milijarde evra), Francuska i Italija (obe 1,9 milijardi evra).

Pravni okvir organske poljoprivrede u EU

     EU prednjači u svetskoj organskoj poljoprivredi i proizvodnji organske hrane zahvaljujući:

  • stalnoj financijskoj podršci  (dodela bespovratnih sredstava u sklopu državnih i regionalnih programa ruralnog razvoja);
  • stabilnom pravnom okviru i pravnoj zaštiti proizvođača organske hrane od nelojalne konkurencije;
  • Evropskom akcijskom planu;
  • nacionalnim akcijskim planovima za organsku poljoprivredu i proizvodnju organske hrane

     IFOAM, međunarodna federacija organskih pokreta za organsku proizvodnju  je prva donela osnovne standarde za organsku poljoprivredu. Ovi standardi su osnova razvoja organske poljoprivrede u mnogim zemljama sveta i prethode donošenju nacionalnih propisa i standarda.

Evropska zajednica je donela Uredbu (EEC) br. 2092/91, kojom su propisana pravila proizvodnje, obeležavanja i kontrole organskih poljoprivrednih proizvoda. Uredba je doživela brojne izmene i dopune i 2007. ukinuta:

  • (EC) br. 1935/95
  • (EC) br. 1804/1999;
  • (EC) br. 223/2003;
  • (EC) br.392/2003;
  • (EZ) br. 889/2008
  • (EZ) br. 834/2007

Zatim su donesene izmene i dopune, koje se tiču uvoza iz trećih zemalja, a sadržane su u propisima:

  • (EC) br. 94/92;
  • (EC) br. 3457/92;
  • (EC) br. 529/95;
  • (EC) br. 1788/2001.

Regulativom (EZ) br. 1918/2002  izvršene su  izmene i dopune Uredbe (EC) br. 1788/2001 i utvrđuje detaljna pravila za implementaciju odredaba u vezi sertifikata inspekcije za uvoz iz trećih zemalja.

U martu 2000. ustanovljen je zaštitni znak Evropske Komisije za dobrovoljno obeležavanje organskih proizvoda,  a upotreba znaka definisana je Uredbom (EC) br. 331/2000 .

U junu 2007. u Evropskom savetu ministara poljoprivrede  konačno je bio postignut dogovor o novoj Uredbi (EC) br. 834/2007  o organskoj proizvodnji i označavanju organskih proizvoda, kojom se opoziva Uredba br. 2092/91. Ova nova Uredba  sadrži jasno definisane ciljeve, načela i opšta pravila organske proizvodnje. Stupila je na snagu 1. januara 2009. s tim da  će neka pravila vezana za obeležavanje stupiti na snagu 1. jula 2010. godine.

2008. godine su usvojene i dve Uredbe Komisije, koje uređuju organsku proizvodnju, uvoz, distribuciju kao i obeležavanje organskih proizvoda:

  • (EC) br. 889/2008 od 5. septembra 2008. sa detaljnim pravilima o proizvodnji, označavanju i kontroli-nadzoru;
  • (EC) br. 1235/2008 od 8. decembra 2008. sa  pravilima o uvozu organskih proizvoda iz trećih zemalja.

U sklopu Evropskog akcijskog plana Evropska komisija je  2008.  pokrenula promotivnu kampanju organske poljoprivrede i proizvodnje hrane. Pod sloganom “Organska poljoprivreda-dobra za prirodu, dobra za tebe”, promotivna kampanja ima za cilj informisanje potrošača o značaju i dobrobitima organske poljoprivrede i proizvodnje hrane. Fokus kampanje je podizanje svesti potrošača i prepoznavanje organskih proizvoda na tržištu. Prvenstveno je namenjena mladim ljudima i deci kao nosiocima  ideje o organskoj proizvodnji i ekološkim principima u budućnosti.

Autor: MPG71

ЛАБОРАТОРИЈСКА ИСПИТИВАЊА И МЕРЕЊА – ПРИМЕНА У УПРАВЉАЊУ СИСТЕМИМА КВАЛИТЕТА И СИСТЕМИМА УПРАВЉАЊА БЕЗБЕДНОШЋУ ХРАНЕ

Сажетак

Пошто се ризици за безбедност хране могу наћи или уносити у било ком кораку производње, одговарајућа контрола је обавезна. Из овог разлога лабораторијска испитивања и мерења имају значајну улогу у успостављању и обезбеђењу квалитета производа и безбедности хране.

Овај рад садржи нека разматрања улоге лабораторијских испитивања и мерења као саставних делова активности и захтева управљања системима квалитета а посебно у системима управљања безбедношћу хране и HACCP принципима.

Кључне речи: лабораторија, испитивања, мерење, храна, безбедност, управљање.

Увод

            Међународна организација за стандардизацију је 2000. године донела нову генерацију стандарда за управљање системима квалитета ISO 9000 : 2000, ISO 9001:2000 и ISO 9004:2000 са процесним приступом управљања. Управљање системима квалитета у једној пословној целини, усаглашено са ISO 9001:2000, омогућава да се задовоље купци и да финални производ тог пословног система има све услове да испуни захтеване карактеристике утврђене кроз захтеве купца и техничку и законску регулативу. Сам квалитет производа се испитује и мери, сертификује и кроз шеме потврђивања потврђује своју усаглашеност са односним захтевима. Осам (8) захтева у ISO 9001:2000 могу се применити на све врсте пословних целина, без обзира на њихову величину, власништво или производ (услугу). Примена овог стандарда показала је да, у најмање једном од захтева (нпр. т. 7 – Реализација производа), треба применити и уградити неке специфичне захтеве, подсистеме, концепте, планове у циљу примереног управљања системима квалитета у специфичним пословним делатностима или испуњавању посебних захтева за производ/услугу. Пример за специфични захтев је безбедност неког производа, за његову употребу морају испунити храна, лекови, аутомобили, итд. Решење за овај захтев налази се или у интеграцији ISO 9001:2000 са специфичним системом, концептом, планом или, ако је специфична област широка и веома важна, у доношењу новог стандарда.

Такав пример је стандард ISO 22000:2005, који дефинише управљање безбедношћу хране. Овај стандард садржи захтеве и за управљање системима квалитета (ISO 9001:2000) и план (концепт) обезбеђења квалитета хране са становишта њене безбедности за употребу (HACCP концепт/план). На слици 1. приказана је упрошћена шема интеграције ISO 9001:2000 и HACCP плана у систем управљања безбедношћу хране (FSMS) који је документован у стандарду ISO 22000:2005.

                                     Стандард JUS ISO 9001:2000

Кључни захтеви управљања једним пословањем су стратегија, планирање, примена (реализација) плана и провера резултата. Обзиром да се свако пословање састоји из процеса (главни и процеси подршке), управљање процесима и квалитетом процеса је пут ка постизању циљева и квалитета пословања. Процесни модели управљања системима квалитета у пословној целини су стандарди серије JUS ISO 9000:2000, аопште захтеве за све производне и услужне организације, без обзира на величину и власништво, садржи стандард JUS ISO 9001:2000. Овај стандард подељен је на осам тачака – захтева, окренут је ка купцу – кориснику тако да организација, узимајући у обзир ове захтеве (поред техничких и законских) кроз одговорност руководства, управљање ресурсима, реализацију производа/услуге, спроводи и захтев за мерење/анализу реализације квалитета у смислу задовољења купца. Резултати мерење/анализе користи се за побољшања у управљању системима квалитета. У оквиру захтева 7 – Реализација производа/услуге садржани су сви елементи квалитета производа/услуге као излаза из пословања.

                                    Стандард ISO 22000:2005

Овај стандард утврђује захтеве за управљање системима безбедне хране и могу га применити све организације које се налазе у ланцу хране, укључујући и оне које имају удела и утицаја на њих, као што су произвођачи опреме, паковног материјала, средстава за чишћење, производња адитива и додатака. Стандард кроз осам тачака – захтева, утврђује елементе који утичу на производњу хране безбедне за употребу. Захтев 7 – Планирање и реализација безбедних производа утврђује кључне елементе између којих су нализа хазарда и успостављење HACCP плана, као круцијалног захтева за управљање системима безбедне хране. Последња тачка стандарда, тачка 8, омогућава оцену квалитета управљања системом безбедне хране и садржи елементе верификације, валидације и побољшања система управљања безбедношћу хране.

                                    HACCP систем и HACCP план

HACCP систем идентификује, вреднује и контролише ризике који су значајни за безбедност хране.

HACCP план представља документ припремљен у сагласности са принципима обезбеђења контроле ризика који су значајни за безбедност хране у делу ланца хране за који је план израђен.

Скраћеница HACCP има следеће значење:

HAZARD ANALYSIS (and) CRITICAL CONTROL POINTS односно: АНАЛИЗА РИЗИКА (и)  КРИТИЧНЕ КОНТРОЛНЕ ТАЧКЕ

Ризици су биолошки, хемијски или физички агенси у храни или услови који потенцијално могу бити од утицаја на здравље људи и животиња и то тако да угрозе здравље. У табелама 1,2, и 3. наведени су најчешћи ризици.

Табела 1. Биолошки ризици

Table 1. Biological risks

Врсте

Узроци

Последице

Бактерије

Сировина

Опрема

Амбалажа

Особље

Инсекти, глодари,…

Разна обољења

(заразе, инфекције, тровања,…)

Вируси
Паразити
Плесни

Табела 2. – Хемијски ризици

Table 2. Chemical risks

Група

Врста

Назив

Додате хемикалије

Пољопривредне хемикалије

Пестициди, хербициди, фунгициди, антибиотици, хормони раста,…

Токсични елементи

Ac, Cd, Hg, Pb, Zn,…

Адитиви

Конзерванси

Нитрати, нитрити, фосфати,…

Вештачке боје

Мононатријум глутаминат

Секундарне хемикалије

Средства за одржавање хигијене

Детерџенти, санитарна средства, боје, лакови

Енергенти, мазива,…

Горива, уља, заштитни премази

Хемикалије додате непотребно

Отровне и/или токсичне хемикалије

Немарност, саботажа,…

Табела 3. – Физички ризици

Table 3. Physical risks

Материјал

Узроци

Могуће последице

Стакло

Боце, посуђе, светиљке, стаклене површине

Посекотине, крварење,…

Дрво

Палете, кутије, прибор, пиљевина,…

Посекотине, инфекције, гушење,…

Метал, камен

Машине, жице, ушне марке, постоља

Гушење, лом зуба,…

Изолација

Грађевински и електро материјали

Гушење, инфекција, тровање,…

Кости

Неправилна обрада трупова и делова

Гушење, посекотине, крварење, инфекције

Пластика

Површине, амбалажа, корпе,…

Након идентификације ризика и одређивања  прихватљивих ризика врши оцена ризика и идентификација и оцена контролних мера. У концепту HACCP реч “ризик” значи “угрожавање”, а контролне мере су акције или активности за превенцију или уклањање ризика за безбедност хране или смањење ризика на прихватљив ниво. Суштински, контролне мере су планирана, документована и записана мерења или испитивања на критичним контролним тачкама. Критичне контролне тачке (CCPs) су места у ланцу производње безбедне хране на којима се врше контроле – као основа превенције или елиминације ризика, али и за смењење ризика на прихватљив ниво. Критичне контролне тачке се одређују након анализе ризика и распоређују се дуж тока производње од:

  • производње, узгоја, набавке сировине;
  • пријема и руковања састојцима;
  • обраде (прераде);
  • паковања;
  • дистрибуције;

па до руковања у продаји, услужним делатностима или домаћинствима.

2.      Лабораторијска испитивања и мерења

Лабораторијска испитивања и мерења су логистички процес у управљању системима квалитета са снажном улогом у захтевима за реализацију производа/услуга, односно у захтевима за планирање и реализацију безбедних производа, али и у HACCP систему, у делу, који се односи на испитивање карактеристика, адитива и контактних материјала, као и у делу прераде/производње завршног производа. Наравно да ова испитивања се не односе само на квалитет, већ и на остале карактеристике везане за безбедност хране, од производње/прераде, паковања, складиштења, дистрибуције (влага, топлота, средства санитације итд.) а дефинисане су као критичне тачке или могућа појава ризика. Такође, као примери за потребама испитивања и мерења су системи контроле хигијене (време, температуре, праћење микробиолошких спецификација и услова, праћење физичких и хемијских контаминација итд.). Лабораторијска испитивања и мерења су саставни део захтева за верификацију, валидацију и побољшања управљања системима безбедности хране, као и мониторинга – основе за валидацију конкретних мера, корекција и ефеката превентивних мера. Ови захтеви се, наиме, ослањају на валидне резултате испитивања, валидираној опреми за мерење и на методама испитивања и мерења са валидном мерном несигурношћу.

За испитивања и мерења морају се такође поштовати захтеви добре лабораторијске праксе, а лабораторије и испитивачи морају бити технички компетентни за обављање испитивања и мерења. Ово значи и:

  • примена стандардизованих метода испитивања и мерења и/или признатих метода, техника и опреме је неопходнa
  • валидација резултата испитивања и мерења кроз међулабораторијска испитивања и провера тачности кроз мерну несигурност и мерну следљивост је неопходна
  • потребна усмеравања пажње на узорковања и узорке у свим корацима (од једног узорка до репрезентативног узорка за лот, партију, итд.
  • континуална обука особља, које врши испитивања и мерења, обрачуне резултата, контролисање и валидација резултата и сарадња са сродним лабораторијамакао кључни елемент у испитивању

Сваки пословни систем треба да размотри сопствене потребе за величином лабораторије у смислу ресурса и обима испитивања. Степен самосталности и независности треба такође да буде предмет одлуке пословодства. Може се предвидети и да се лабораторијска испитивања и мерења обављају само на минималном нивоу и примерено потребама саме организације, а да се већи обим испитивања подуговори. Такође, потврда техничке компетентности лабораторије за испитивање може бити потврђена од стране националног акредитационог тела, што је условљено величином организације, окружења, добављача и тд.

Било који извор да изврши организација, не сме се заборавити да лабораторија мора бити независан ентитет без сукоба интереса у пословном систему, како би се имало поверење у резултате испитивања и непристрасност испитивача.

Закључак

Изнете информације у овом раду треба да утврде потребу и учврсте значај и утицај лабораторијских испитивања и мерења за функционисање, ефикасност и ефективност у систему управљања безбедношћу хране (ISO 22000) и на валидност HACCP концепта/плана за безбедну храну.

Намера аутора није била ни да наводи и дискутују методе и технике испитивања и мерења појединачно, већ да усмери пажњу заинтересованих на могуће области испитивања и мерења у оквиру управљања системима квалитета и HACCP плана.

И на крају, овај рад треба посматрати само као мали допринос у разумевању и прихватању управљања системима квалитета, система управљања безбедном храном и улоге лабораторијских испитивања и мерења у овим системима.

Литература

1.      JUS ISO 9000:2000 – Управљање системима квалитета – Основе и речник;

2.      JUS ISO 9001:2000 – Управљање системима квалитета – Захтеви;

3.      JUS ISO 15161:2001 – Упутство за примену ISO 9001:2000 у индустрији хране и пића;

4.      JUS ISO/IEC 17025:2001 – Општи захтеви за компетентност лабораторија за испитивање и лабораторија за еталонирање;

5.      ISO 22000:2005 – Food safety management systems – Requirements for organizations throught the food chain;

6.      Савић Мирјана, Значај и подручје примене HACCP система, Зборник апстракта са Симпозијума “Сточарство, ветеринарство и агоекономија у транзиционим процесима”, Херцег Нови, 2005., стр. 18.

7.      Reccomended international code of practice, General princips of food hygiene, CAC/RCP 1-1969, Rev. 4 – 2003.

LABORATORY TESTING AND MEASUREMENT – USE IN QUALITY MANAGEMENT SYSTEMS AND IN FOOD SAFETY MANAGEMENT SYSTEMS

Лидија Каначки, Мирјана Савић

SUMMARY

            Since food safety hazards may be find or carrz in at any stage of the production, adequate control is compulsory. In this reason laboratory testing and measurement have significant role to establish and to provide the quality products and food safety products.

This paper contents a some deal with the role of laboratory testing and measurement as an integral part of activities and requirements in quality management systems, esspecially in food safety management systems and HACCP principles.

Key words: laboratory, testing, measurement, food, safety, management.

STANDARDI- INFORMACIJA- BEZBEDNOST

Uvođenjem i primenom bezbednosnie informacione politike i procedura prema međunarodnim standardima omogućiće se potpuna bezbednost informacionih resursa i kvalitet uspostavljenih mera.

Standardi serije ISO/IEC 27000 daju smernice za izradu i implementaciju bezbednosnih informacionih procedura. Na taj način se postiže poverljivost, integritet i raspoloživost informacionih sistema digitalnog sadržaja i procesa u organizaciji.

U oblasti bezbednosti informacionih sistema primenjuje se veći broj usvojenih i objavljenih međunarodnih standarda. To su sledeći:

  • ISO/IEC 27001:2005 – Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Sistem upravljanja informacione bezbednosti – Zahtevi (Information technology – Security techniques – Information security management systems – Requirements) je osnovni standard za ustanovljavanje, implementaciju, kontrolu, unapređenje i sertifikaciju sistema informacione sigurnosti;
  • ISO/IEC 27002:2005 – Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Kodeks prakse za upravljanje sigurnošću informacija (Information technology – Security techniques – Code of practice for information security management) utvrđuje smernice za sprovođenje preporučanih mera zaštite i kontrole i daje pregled najbolje prakse zaštite informacionh resursa;
  • ISO/IEC 27003:2010 - Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Kodeks prakse za upravljanje bezbednošću informacija (Information technology – Security techniques -Information security management system implementation guidance) daje smernice za uspešnu primenu ISMS u skladu sa ISO/IEC 27001;
  • ISO/IEC 27004:2009 - Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Upravljanje bezbednošću informacija – Merenje (Information technology – Security techniques – Information security management – Measurement) definiše smernice za vršenje merenja u cilju ocene efektivnosti ISMS;
  • ISO/IEC 27005:2008Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Upravljanje rizicima informacione bezbednosti – Merenje (Information technology – Security techniques – Information security risk management) daje smernice za implementaciju sistema informacione sigurnosti bazirane na upravljanju rizicima;
  • ISO/IEC 27006:2007 –  Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Zahtevi za tela revizije i sertifikacije sistema upravljanja bezbednosti informacija (Information technology – Security techniques – Requirements for bodies providing audit and certification of information security management systems) specificira zahteve za akreditaciju za sertifikaciona tela, koja sertifikuju ISMS prema ISO/IEC 27001 zahtevima, navodi specifične zahteve za sertifikaciju zajedno sa ISO/IEC 17021, predstavlja osnovni standard za akreditaciju;
  • ISO/IEC 27011:2008 – Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Smernice za upravljanje bezbednosti informacija za telekomunikacijskih organizacija na osnovu standarda ISO / IEC 27002 (Information technology -Security techniques -Information security management guidelines for telecommunications organizations based on ISO/IEC 27002) daje smernice telekomunikacijskim organizacijama za sprovođenje preporučanih mera zaštite ISMS;
  • ISO/IEC 27033-1:2009 – Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Mrežna sigurnost- Deo 1: Pregled i koncepti (Information technology – Security techniques – Network security – Part 1: Overview and concepts) daje pregled mrežne sigurnosti i srodnih definicija. On definiše i opisuje koncepte u vezi sa  mrežnom bezbednosti i pruža smernice o upravljanju mrežne bezbednosti (Mreža bezbednost se odnosi na bezbednost uređaja, bezbednosti upravljanja aktivnostima vezanim za uređaje, aplikacije/usluge krajnjim korisnicima, pored bezbednosti informacija, koje se prenose preko komunikacione veze)
  • ISO/IEC 27031:2011 - Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Smernice za informacione i komunikacione tehnologije spremne za kontinuitet poslovanja (Information technology – Security techniques – Guidelines for information and communication technology readiness for business continuity) opisuje koncepte i principe spremnosti informacijskih i komunikacijskih tehnologija (ICT) za kontinuitet poslovanja i pruža okvir za metode i procese za identifikaciju i specifikaciju svih aspekata (kao što su performanse, kriterijumi, dizajn i implementacija) za jačanje informacione spremnosti da se obezbedi kontinuitet u poslovanju organizacije.
  • ISO/IEC 10646:2011 Informaciona tehnologija – Univerzalni kodeks znakova (CSU) (Information technology — Universal Coded Character Set (UCS)) daje univerzalni kodeks znakova, koji se odnose na zastupanje, prenos, razmenu, obradu, skladištenje, unos i predstavljanje u pisanoj formi na jezicima u svetu, kao i dodatne simbole. Ovaj standard pokriva preko 109 000 znakova.
  • ISO/IEC 27000:2009 - Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Sistem upravljanja informacione bezbednostiPregled i rečnik (Information technology – Security techniques, Information security management systems – Overview and vocabulary), daje pregled i uvod u seriju ISO 27000, kao i rečnik specifičnih pojmova korišćenih u ovoj seriji;
  • ISO 27799:2008 Informatika zdravstva – Upravljanjen bezbednosti informacija u zdravstvu korišćenjem ISO / IEC 27002 (Health informatics – Information security management in health using ISO/IEC 27002) daje smernice za sprovođenje mera ISMS u sektoru zdravstva.

Uredio: MPG71

ZAČINI-SPOLJNOTRGOVINSKA REGULATIVA

Uvozna zaštita začina iz grupa 0904-0910 nije visoka. Naime, samo uvoz paprike ima značajniju zaštitu i štiti se carinskom stopom od 20% i prelevmanima od 6 (slatka paprika), 8 (ostala) i 10 (drobljena ili mlevena) dinara po kilogramu uvoza.

Carinskom stopom od 10% opterećen je uvoz ostalih začina (mešavine začina – drobljene, nedrobljene, mlevene) i semena piskavice.

Carinskom stopom od 5% štiti se uvoz bibera drobljenog ili mlevenog; semena: anisa i badijana, korijandera, kumina, kima, komorača; bobica kleke, đumbira, šafrana, kurkume, majčine dušice, lorbera u listu i karija.

Na uvoz ostalih začina iz navedenih grupa primenjuje se još niža carinska stopa, od 3% za: biber nedrobljeni, vanilu, cimet, karanfilić, muškatni orah, macis i kardamom. Seme susama, slačice i šafranike, takođe ima nisku carinsku zaštitu, u visini od 5%.

Uvozna zaštita začinskog povrća, svežeg i sušenog i lekovitog i aromatičnog bilja je nešto viša: lekovito i aromatično bilje, ostalo, carini se pri uvozu stopom od 10%, beli luk svež, stopom od 15%, dok su nana za industrijske svrhe, crni luk, sušen i ostalo povrće i mešavine povrća, sušenog, opterećeni carinom od 20%. Ista visina carinske stope predviđena je i za ren sveži, čiji uvoz je, pored toga opterećen i sezonskom carinom od  20%.

Na uvoz kapra konzervisanog, smrznutog ili nesmrznutog, primenjuje se, takođe, carinska stopa od 20%, dok najvišu zaštitu uživaju prerađeni začini – za kečap i ostale sosove od paradajza propisana je carinska stopa u visini od 30% a za brašno i griz od slačice, senf, pripremljene začinske mešavine za prehrambenu industriju i mešane začine i začinska sredstva 25%. Za tarifnu poziciju Začini mešani, mešana začinska sredstva i sosovi ostali propisan je i prelevman u iznosu od 5 dinara po kilogramu uvoza.

Postojeći nivo zaštite usklađuje se  sa politikom zaštite u EU, odnosno  sa zahtevima STO u postupku pristupanja Srbije ovim integracijama.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno Prelazni sporazum za začine predviđa uvoz bez carina, dažbina i količinskih ograničenja primarnih i prerađenih začina poreklom iz Srbije na teritoriju Unije, dok za uvoz ovih proizvoda iz Unije u Srbiju predviđa sledeća rešenja:

  • ukidanje količinskih ograničenja i mera istog dejstva na uvoz iz EU;
  • ukidanje carinskih dažbina za neograničene količine od datuma stupanja na snagu Sporazuma za: kapar, svež, privremeno konzervisan i konzervisan bez sirćeta nesmrznut; biber, nedrobljen niti mleven; biber, drobljen ili mleven; vanilu; cimet i cvet od cimetovog drveta; karanfilić; muškatni orah, macis i kardamom; seme: anisa, badijana, komorača, korijandera, kumina ili kima; bobice kleke; đumbir, šafran, kurkumu; seme piskavice; majčinu dušicu, divlju i ostalu, lorber u listu, kari; mešavine začina iz Glave 9; lekovito i aromatično bilje, ostalo; seme susama, slačice i šafranike, ostalo, brašno i griz od slačice, mešane začine i začinska sredstva i začinske mešavine za prehrambenu industriju;
  • progresivno ukidanje carinskih dažbina u šestogodišnjem periodu od dana stupanja na snagu Sporazuma, u skladu sa dinamikom utvrđenom za svaki proizvod, i to za: beli luk, svež i senf, u prvoj godini, uvozna zaštita se svodi na 90% bazne carinske stope,u drugoj godini na 70%, trećoj na 50%, četvrtoj na 30%, petoj godini na 10% i u šestoj i narednim godinama je jednaka nuli; ren, svež, crni luk i ostalo povrće i mešavine povrća, sušenog, i biljke žive, zatvorenog prostora, ostale osim za sadnju – u šestogodišnjem periodu sniženja bazne carinske stope na godišnjem nivou do nivoa od, respektivno: 80%, 60%, 40%, 20%, 10%, 0%; ostale začine iz Glave 9, osim mešavina začina, nedrobljene niti mlevene (90%, 80%, 70%, 60%, 40%, 0%); ostale začine iz Glave 9, osim mešavina začina, drobljene ili mlevene (80%, 70%, 50%, 40%, 30%, 0%); kapar, konzervisan bez sirćetne kiseline, smrznut (80%, 70%, 50%, 30%, 20%, 0%), kečap (80%, 70%, 50%, 30%, 10%, 0%);
  • progresivno smanjivanje carinskih dažbina u šestogodišnjem periodu od dana stupanja na snagu Sporazuma, u skladu sa dinamikom utvrđenom za svaki proizvod za: papriku suvu, nedrobljenu i nemlevenu i drobljenu ili mlevenu – uvozna zaštita se svodi na 95% dotadašnje u prvoj godini primene Sporazuma, na 90% u drugoj, 80% u trećoj, 70% u četvrtoj, 60% u petoj i u šestoj i narednim godinama ostaje na nivou od 50%.

Srbija je potpisivanjem i ratifikacijom Sporazuma o izmeni i pristupanju Centralnoevropskom sporazumu o slobodnoj trgovini (CEFTA)obezbedila bescarinsku razmenu ovih proizvoda sa Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Moldavijom, Crnom Gorom i Kosovom. Carinske stope su na nuli i za najveći broj začina u razmeni između Srbije i Hrvatske, osim za beli luk i ren, sveže i rashlađene, za koje su, obostrano, predviđene kvote u iznosu od po 20 tona, unutar kojih važe preferencijalne carinske stope u visini od 20%, dok je uvoz izvan kvote opterećem važećom MFN stopom carine. Carinska stopa pri uvozu crnog luka, sušenog i ostalog povrća i mešavina povrća, sušenog, takođe obostrano je utvrđena u iznosu od 10%. U razmeni sa Srbijom, Albanija je zadržala važeće MFN stope na uvoz: belog luka i rena, svežih i rashlađenih; sušenog crnog luka i ostalog povrća i mešavina povrća, sušenog; semena: anisa i badijana, korijandera, kumina, kima, komorača i bobica kleke; nane i ostalog lekovitog i aromatičnog bilja za industrijske svrhe; i kapara konzervisanog, smrznutog i nesmrznutog. Srbija je MFN tarifne stope na uvoz začina iz Albanije zadržala na tarifnim pozicijama: beli luk i ren, sveži i rashlađeni; seme: anisa i badijana, korijandera, kumina, kima, komorača i bobica kleke; seme susama, slačice i šafranike; nana i ostalo lekovito i aromatično bilje za industrijske svrhe; i kapar konzervisani, smrznuti i nesmrznuti.

Marketinške strategije koje bi mogle da unaprede sektor začinskog i lekovitog bilja i začina trebalo bi da insistiraju na kvalitetu, ekološkoj, ekonomskoj i socijalnoj održivosti i specificnim tržišnim nišama, posebno kada se radi o tržištu EU, ka kome će i ubuduće biti usmeren izvoz, pre svega aromatičnog bilja i začinske paprike.

Kada su u pitanju prerađeni začini, intenziviranje napora ka unapređenju kvaliteta i marketinga ovih proizvoda treba da doprinese očuvanju njihovih pozicija na domaćem tržištu i na tržištima zemalja u okruženju u uslovima ubrzane liberalizacije.

 Autori: Popović Vesna, Savić Mirjana

PRAVNI ASPEKTI KLONIRANJA

Nekoliko godina nakon što je pod vođstvom Džejmsa Votsona otpočela izrada mape humanog genoma ( Human Genom Project ), osnovano je jedno posebno telo koje se bavilo etičkim, pravnim i društvenim implikacijama koje se tiču humanog genestkog koda i manipulacije istim. Teme kojima se ELSI program bavio tiču se humanog genoma i identiteta, humane genetike i pretpostavljanja budućnosti, humane genetike i otkrivanja prošlosti, manipulacija humanim genomom, vlasništva i kontrole humanog genoma i genetičke informacije, i problema odnosa genoma, duše i sudbine. ELSI programom, i nakon kloniranja ovce Doli, počelo se otvarati pitanje i o kloniranju ljudi, jer je i samo kloniranje duboko povezano sa pitanjem humanog genoma, pre svega pitanjem identiteta.

Godine 1997. UNESCO je doneo Univerzalnu deklaraciju o humanom genomu i ljudskim pravima, u kojem se navodi da koji navodi da postupci koji su u suprotnosti sa ljudskim dostojanstvom, kao što je reproduktivno kloniranje ljudskih bića, nisu dopušteni. U sledećoj deceniji i Savet Evrope nastavio je da donosi Preporuke o genetskim manipulacijama, zaštiti podataka, a ključnim dokumentom se smatra Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini, ETS No. 164. Do 2005 ovu Konvenciju potpisale su 33 zemlje, među kojima nisu bile Austrija, Belgija, Irska, Malta, Nemačka i Velika Britanija. Sama Konvencija je kritikovana, a uz Dodatni Protokol iz 1998. godine (ETS No.168) o zabrani ljudskog kloniranja i Protokol iz 2002 o transplantaciji organa i tkiva ljudskog porekla (ETS No. 186), 2005. godine u Strasburu je donesen Dodatni protokol o biomedicinskim istraživanjima (ETS No. 195)

Budući da konsenzus nije postignut, države su pojedinačno donosile odluke o dozvoljavanju kloniranja. Zanimljivo je da države različito gledaju na reproduktivno i terapijsko kloniranje. Kloniranje u reproduktivne svrhe je gotovo u svim državama zabranjeno, dok je terapijsko u nekim dozvoljeno. SAD je 2001. godine zabranio svaku vrstu kloniranja, dok evropske zemlje Britanija, Irska i Holandija dozvoljavaju istraživanje na matičnim ćelijama, kao i Južna Koreja, Kina i Singapur. Čak i u Nemačkoj u kojoj je zabranjeno korišćenje matičnih ćelija, naučnici uspevaju da iskoriste propuste u legislativi, te uvoze matične ćelije, i sprovode istraživanja. Bilo je pokušaja uvođenja privremenog moratorijuma na sve oblike humanog kloniranja, dok se ne postigne nekakav konačni konsenzus.

Godine 2005. Generalna Skupština UN-a donela je Deklaraciju Ujedinjenih Nacija o kloniranju ljudi, koja nije donela nikakav konkretan zaključak o pitanju kloniranja, budući da konsenzus među zemljama nije postignut. Ipak, Deklaraciju su podržale 84 zemlje. Kolizija koja postoji između evropskih zemalja, preporuka Saveta Evrope, odluka koje donosi Skupština UN-a, dovela je do toga da naučnici iz onih zemalja u kojima je kloniranje zabranjeno, prosto odlaze u druge zemlje u kojima je rad na matičnim ćelijama dozvoljen.

U našoj zemlji kloniranje u reproduktivne svrhe je zabranjeno Kodeksom Profesionalne Etike Lekarske Komore Srbije, članom br.37 koji kaže: „Stvaranje genski identičnih lica suprotno je etici i poštovanju ljudskog dostojanstva. Zabranjeni su eksperimenti usmereni na stvaranje istovetnog ljudskog bića, odnosno sa istim genetskim sistemom koji ima i drugo ljudsko biće – živo ili umrlo“ Član 26. kaže: „Deontološki nije dozvoljeno veštačko održavanje embriona ili fetusa u životu sa namerom da se obavi istraživanje ili uzimanje tkiva u zdravstvene svrhe/…/Upotreba ili oduzimanje tkiva iz embriona ili fetusa dozvoljeno je samo u terapeutske, dijagnostičke ili naučno-istraživačke svrhe pod posebnim uslovima.“

Izvor

1.  Sonja Antonić, Arhe VI, 12/2009,  173-183

 

 

РЕГУЛАТИВА ОЧУВАЊА И УНАПРЕЂЕЊА БИОЛОШКЕ И ГЕНЕТСКЕ РАЗНОВРСНОСТИ У ЕУ И РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Biološka i genetska raznovrsnost

Biološka i genetska raznovrsnost

Резиме

Развој савремене цивилизације у забрињавајућој мери је условио нестајање бројних биљних и животињских врста. Тај процес нажалост још није заустављен. Тиме се ремети  биолошка равнотежа, осиромашује животна средина, умањују развојне могућности засноване на биолошкој основи. Очување и унапређење генетске и биолошке разновсности има незамењив економски, еколошки, научни, образовни па и  културни значај. То је од пресудне важности  за еволуцију и одржавање живих система, чиме је условљено одржавање укупне биосфере. Изузетан је значај да се генетска и биолошка разноврсност одржава и унапређује и за пољопривредну активност, јер се базира на биолошкој основи. То омогућава да се пољопривредна делатност унапређује и путем оплемењивања постојећих и стварања нових сорти. Тиме је условљена и прехрана становништва на Планети, као и његово здравствено стање – практично његов опстанак. Отуда неодложна  потреба да се на међународном плану, путем одговарајућих конвенција, регулишу обавезе чланица међународне заједнице, да  у општем интересу опстанка на Земљи, заштите и унапређују биолошку разноврсност. Те конвенције чине основу за национална законодавства у овој области. Државе су одговорне да одржавају и унапређују генетску и биолошку разноврсност на сопственој територији. Свакако, оне имају неотуђиво право  да те ресурсе користе, али  на принципима одрживог развоја. Подразумева се међудржавна и регионална сарадња у овој области.

Одговарајуће прописе с тим у вези је донела и Европска унија, који се проводе усвајањем и реализацијом конкретних програма за дати временски период. Наравно, такве програме прате и неопходна  финансијска средства. И у Републици Србији постоје прописи из ове области, смештени у оквир већег броја прописа од значаја за очување, заштиту и унапређење животрне средине и прописа који се односе на пољопривредну делатност, подразумевајући и шумарство. Осврт на суштину такве регулативе и мера које се предузимају с тим у вези, предмет је овог рада.

Кључне речи: биодиверзитет, генетска и биолошка разноврстност, аутохтоне расе, дивља флора и фауна, банка гена, животна средина, угрожене врсте.

Увод

Људски род, као и све што га окружује, чини саставни део природе. Он је у својој еволуцији све више сазнавао и на различите начине користио природна добра која су му била на располагању – минерална добра и живи свет. У свом развоју постигао је изванредан напредак, спознао многе тајне природе, овладао моћним средствима, унапредио услове сопственог живота, продужио сопствени животни век. Тренд напретка се наставља и као такав је својствен људској врсти. У процесу развоја и напредовања, људске активности су у великој мери имале и деструктивно дејство на одређене природне процесе, што повратно прети да угрози опстанак и саме људске врсте на земљи. То се, поред осталог, односи и на још увек назаустављив ток смањења биолошке разноврстности – смањивање биљних и животињских врста. (навести неке податке). Ради се процесу који је глобалног карактера. Са тог аспекта, и организован начин спречавања и успоравања смањивања биолошке разноврсности, односно потребе њеног очувања и унапређења, полази од међународног нивоа, да би се спроводио на националном или регионалном нивоу. С  тим у вези су и донете бројне међународне конвенције, које су обавезне за све земље потписнице. Отатле проистиче и потребан смер за утврђивање националних политика у датој области, уређење домаће регулативе и потези који се чине кроз одговарајуће активности. Тако се на јединствен начин приступа разрешавању глобалних проблема, чиме се постиже уједначавање решења у националним законодавствима,  могућа координација потребних активности и спречава расипање снага, уз извесно веће ефекте. На основу националних извештаја који се достављају одређеном (међународном  телу – секретаријат, конференција и сл.), стиче  се и увид у остваривању датог документа, врше потребне анализе, дају потребне препоруке, доносе одговарајуће одлуке  и, по потреби, предлажу евентуалне корекције.

За потребе овог рада, даје се тумачење неколико термина, који се иначе у њему користе, а проистичу из међународних докумената: «биолошка разноврсност» подразумева разноврсност живих организама у свим оквирима укључујући и сувоземне, морске и друге водене екосистеме и еколошке комплексе чији су део. Она укључује и разноврсност у оквиру врсте, између врста и између екосистема; «генетички ресурси», означавају генетички матријал од стварне или потенцијалне вредности; «генетички материјал» подразумева било који материјал који садржи функционалне јединице наслеђа; «биолошки ресурси» укључује генетичке ресурсе, организме и њихове делове, популације или било које друге биолошке компоненте екосистема са стварном или потенцијалном неменом или коришћу за човечанство; «биотехнологија» значи технолошку примену која користи биолошке системе, живе организме, или њихове деривате ради израде или измене производа или процеса за специфичне намене; «одрживо коришћење», значи коришћење компоненти биолошке разноврсности на начин и у обиму који не води дугорочном смањењу биолошке разноврсности, одржавајући на тај начин њен потенцијал, ради задовољавања потреба и тежњи садашњих и будућих генерација.

Meђународни прописи

Конвенција о биолошкој разноврсности. Један од изузетно значајних међународних документата, који је истовремено и најзначајнији са аспекта очувања и унапређивања биолошке разноврсности, је Конвенција о билошкој разноврсности[1], која је потписана 5. јуна 1992. године у Рио де Жанеиру. У њој се истиче сазнање о еколошкој, генетичкој, друштвеној, научној, образовној, културној, рекреативној и естетској вредности биолошке разноврсности и њених компоненти, као и значају те разноврсности  за еволуцију и одржавање живих система, који су услов за функционисање биосфере. Самим се по себи намеће, да очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности има незаменљив значај у задовољавању прехрамбених,  здравствених и других потреба становништва, које се у свету стално увећава. То намеће и потребу да се омогући приступ генетичким ресурсима и технологијама и обезбеди њихово заједничко коришћење. У конвенцији се истиче и чињеница да се биолошка разноврсност смањује и дејством људских активности. Из таквог сазнања, логично се манеће брига целог човечанства, да на организован начин доприноси очувању те разноврсности. То би требало да буде сталан задатак за све. Међутим, то је тешко постићи. Препреке су бројне, почев од најбаналнијих, које потичу из необавештености и незнања, до људске похлепе за остваривањем материјалних добара, по сваку цену, па и нестанак одређених биолошких врста, не водећи рачуна о последицама и будућим потребама. Из Конвенције проистиче обавеза држава потписница, да предузимају све потребне мере да биолошку разноврсност очувају на сопственој територији, а да биолошке ресурсе користи на одржив начин. Указује се на потребу да се на «самом извору» предвиде и сузбијају узроци који воде смањењу или губитку биолошке разноврсности; затим да је неопходно проширивање информација и знања о биолошкој разноврсности, да је потребно  развијати научне, техничке и институционалне капацитете из којих проистичу знања у планирању и примени одговарајућих мера у очувању биолошке разноврсности; наглашава очување биолошке разноврсности in-situ очувањем екосистема и природних станишта, те одржавање и обнова за живот способних популација врста у њиховој природној средини, али и значај мера ex-situ, посебно у оној земљи из које врста води порекло. Такве активности, подразумевају и унапређивање међународне сарадње, као и регионалне и глобалне и то на свим нивоима, почев од сарадње међу државама, сарадње међувладиних и невладиних организација, такође у функцији очувања биолошке разноврсности и одрживог коришћења њених компоненти. Конвенција се залаже за обезбеђивањем додатних финансијских средстава, посебно од стране развијених змаља која треба  усмерити  земљама у развоју, ради очувања биолошке разноврсности, као и приступ релевантним технологијама, све с циљем да се оспособе снаге, које ће бити у стању  да решавају, иначе, веома сложену  проблематику губитка биолошке разноврсности. Предност у добијању финансијске и друге помоћи, треба да имају најмање развијене и мале острвске државе. Јер, очување биолошке разноврстности захтева и знатна улагања. Од предузимања потребних активности, које прате и финансијска средства, реално се очекују и извесне еколошке, економске и социјалне користи. Истиче се чак, да ће очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности «ојачати пријатељске односе међу државама и допринети глобалном миру». Изгледа, макар на основу понашања сада једине супер силе, да и најодлучнија примена мера за одржавање биолошке разноврсности, нема неког утицаја на очување мира у свету. Напротив, интервенцијама, на разним странама света и употребом најразличитијих убојитих средстава, наноси се велика штета биолошкој разноврсности, и уопште очувању животне средине (трују се земља, вода, ваздух и цео живи свет).

Земље које прихвате Конвенцију (стране уговорнице)  дужне су да развију националне стратегије, планове или програме за одрживо коришћење биолошке разноврсности или у ту сврху прилагоде постојеће, тако да подржавају опредњљења и   мере из ове Конвенције. Истовремено, у обавези су и да интегришу захтеве за очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности у друге планове, програме и политике, тако да и њихово остваривање доприноси циљевима и настојањима на којима Конвенција базира.

Обавеза је да се идентификују компоненте биолошке разноврсности од значаја за њено очување и одрживо коришћење, према одредбама  посебног Анекса I[2], да се идентификују  оне врсте које захтевају неодложне мере заштите, значи приоритете, и оне активности које имају изразито неповољан утицај на очување и одрживо коришђење биолошке разноврсности.

Већи је број предвиђених мера које  су државе дужне да предузимају у in-situ, као и у ех-situ очувању: за in-situ, на пример, да се успостави систем заштићених подручја или подручја у којима треба предузети посебне мере ради очувања биолошке разноврсности, развијати систем управљања таквим  подручјима; регулисати начин управљања биолошким ресурсима од значаја за очување биолошке разноврсности, било у оквиру или изван заштићених подручја; унапређује заштиту екосистема, природних станишта и одржање популација врста у природној средини и унапређује еколошки здрав и одржив развој животе средине у зонама које се налазе уз заштићена подручја; да рехабилитује и обнови деградиране екосистеме и унапређује опоравак угрожених врста. Посебно се наглашава обавеза да се утврди начин на који ће се контролисати ризици повезани са коришћењем и у животну средину испуштањем живих модификованих организама који су резултат биотехнологије „и који ће вероватно имати негативне еколошке последице које би могле утицати на очување и одрживо коришење биолошке разноврсности, такође узимајући у обзир ризике по људско здравље“. Такође, једна од мера је да се спречава уношење, врши контрола или искорњивање оних страних врста које угрожавају природне екосистеме, станишта или аутохтоне врсте. Када су  у питању мере за  ех-situ очување, те мере најпре треба  установити у земљи порекла датих компоненти, затим да се  и успоставе и одржаваjу капацитети за ех-situ очување и истраживање, опет,  превасходно у земљи порекла генетичких ресурса, да се  усвоје мере за опоравак и ревитализацију угрожених врста и за поновно насељавање у њихова природна станишта, да се определи начин управљања сакупљањем биолошких ресурса из природних станишта ради ех-situ очувања, водећи рачуна да се не угрозе екосистеми и in-situ популације врста, и сл.

Свака земља је дужна да увоји мере које се односе на коришђење биолошких ресурса, тако да се избегну или у најмањој могућој мери испољи негативан утицај на биолошку разноврсност. Овде се наглашава потреба заштите и подстицаја уобичајеног коришења биолошких ресурса „у складу са традиционалним културним праксама које су сагласне захтевима одрживог коришћења“. Државама се намеће да изнађу и одговарајуће подстицајне мере ради очувања и одрживог коришпшења компоненти биолошке разновсности; да развијају потребна знања из ове области, развијајући свест о значају очувања биолошке разноврсности и примени мера с тим циљем, да врше  одговарајуће процене утицаја на животну средину и на биолошку разноврсност при реализацији разних пројеката, односно инсталирања и рада појединих капацитета, тако да се неповољни утицаји сведу на минимум.

Потврђује се суверено право држава над њиховим природним ресурсима, као право да регулишу приступ генетичким ресурсима, уз препоруку да настоје створити услове којима се олакшава приступ генетичким рсурсима од стране друге државе. Подразумева се да тај приступ буде остварен под међусобно договореним условима. На исти начин се заговара лакши  приступ технологији укључујући и биотехнологију, другим  државама (странама уговорницама), с тим да тај приступ за земље у развоју буде под најповољнијим условима. Размена информација о очувању и одрживом коришћењу биолошке разноврсности између земаља такође треба да буде олакшана, опет уз посебан  нагласак да се уважавају  потребе земаља у развоју.Нналаже се унапређивање међународне техничке и научне сарадње у овој области, а где је то неопходно и кроз одговарајуће међународне и националне институције. Формирана  се Конференција страна уговорница, као тело које прати спровођење Конвенције.

Kaртагена протокол о биолошкој заштити уз Конвенцију о биолошкој разноврсности[3], сачињен је 29. јануара 2000. године у Монтреалу. Циљ овог међународног документа  је да на универзалан начин уреди заштиту земаља чланица (али и осталих) од могућих опасности које проистичу или могу да уследе  из примене модификованих живих организама, који су настали и настају као резултат модерне биотехнологије. Наравно, ничим се не спори да та биотехнологија човечанству пружа велике могућности за његову добробит, али свакако под условом да се развија и користи у складу са одговарајућим мерама за заштиту животне средине и људског здравља. Протокол у ствари регулише правила земље којих треба да се придржавају и прекограничном промету, транзиту, управљању и коришћењу свих модификованих живих организама „који могу да имају негативно дејство на очување и одрживо коришжење биолошке разноврсности, узимајући такође у обзир ризике за људско здравље“. Земље чланице су дужне да изврше процену ризика пре него што одлуче да увзу дотични модификовани живи организам, примењујући контролне мере регулисане домаћим прописима. Пре него што дође до увоза – земља увозница треба да од земље извознице – извозника добије обавештење са одговарајућим подацима о модификованом живом организму, који су дати у Анексу I Протокола[4]. Извозник је обавезан да доставља тачне податке, а увозник да потврди пријем таквог обавештења. Када дотична земља реши да донесе коначну одлуку о употреби модификованог живог организма који може да буде предмет прекограничног промета  за директно коришћење у облику хране, сточне хране или за прераду, у обавези је да друге чланице обавести о подаима из Анекса II[5]. Дотична чланица, преузима одговорност за тачност података. Чланица, било да је извозница или увозница модификованих живих организама, на основу нових сазнања, у сваком тренутку може да промени одлуку о прекограничном промету. Чланицама је дозвољено да ступају у билатералне, регионалне и мултиратералне аранжмане у вези са прекограничним прометом ових организама. Међутим, такви аранжмани морају да најмање садрже степен заштите, који се утврђује Протоколом. Иначе, процена ризика се врши на прихватљивој научној основи, што се регулише посебним Анексом III[6]. Чланице се позивају на сарадњу ради идентификовања модификованих живих организама и њихових особина које могу имати штетно дејство на очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности и здравље људи, као и ради предузимања одговарајућих мера у погледу њиховог третмана. Када се прекогранични промет ових организама остварује између чланице и нечланице, примењују се правила из Протокола. Домаћа правила треба да буду усклађена са Протоколом, а за њигово кршење, чланица је дужна да пропише примерене санкције. Праћење спровођења Протокола поверено је Конференцији чланица, која доноси и неопходне одлуке, ради његове адекватне промене.

Конвенцијом о међународном промету угрожених врста дивље фауне и флоре[7] (потписана 3. марта 1973. у Вашингтону, а измењена и допуњена  27. јуна 1979. у Бону), утврђују се мере којима се штите поједине – угрожене врсте дивље фауне и флоре од претране експлуатације кроз међународни промет. У Анексу I Конвенције наведене су све врсте којима прети опасност од изумирања «а захваћене су или могу бити захваћене прометом». Таквих је «око600 животињских и око 300 биљних врста» (3, стр.51, фуснота 5)  Промет ових врста је под најстрожом контролом, односно дозвољава се само у изузетним случајевима. У Анексу II наведене су врсте «којима не прети опасност од изумирања, али би до тога могло доћи». Таквих је «око 1400 животињских и око 25000 биљних врста» (3, стр.51, фуснота 5).  Њихов промет је такође под строгом контролом. Анексу III припадају све оне врсте, које било која од страна (држава која је прихватила Конвенцију) означи да подлежу регулативи ради ограничавања или спречавања њихове експлуатације. Таквих је «око 270 животињских и око 300 биљних врста» (3, стр.51, фуснота 5).  За промет ових врста (из Анекса I и II), потребно је обезбедити посебне дозволе, како за извоз, тако и за увоз, те потврде о реекспорту. Све оне се издају по веома строгим условима, и подлежу прописаној контроли. У овоме кључну улогу имају Научни орган, као надлежна национална научна институција и Управни орган, као надлежни национални орган за издавање дозвола. Поменуте дозволе су неопходне и при промету врста из Анекса 3, с тим што се овде не помиње Научни орган, већ Управни орган државе извознице и државе увознице. Извозна дозвола се издаје на рок од свега шест месеци. Посебна дозвола је   потребна за сваку пошиљку. Стране су обавезне да предузимају ефикасне мере ради спровођења одредби Конвенције у виду кажњавања и враћања таквих јединки земљи извоза. Стране могу да у својим прописима усвоје и строжије мере од предвиђених у Конвенцији, и да штите врсте које нису обухваћене у наведеним анексима.

Међународном конвенцијом о заштити птица[8], која је закључена у Паризу још 18.10. 1950. године, на међународном нивоу се штите дивље птице. Захтева се заштита свих птица у време размножавања, као и птице селице за  време повратка на места на  којима праве гнезда. Стална заштита се захтева за угрожене врсте птица, птица које нестају или су од значаја за науку. У време заштите за дату врсту забрањен је увоз, извоз, продаја, пренос, давање или држање сваке живе птице, а у периоду  њиховог размножавања, забрањено је уништавање гнезда, узимање јаја и њихов промет. Предвиђен је низ забрана и ограничења у вези са угрожавањем птица. Изузеци с односе на птице које у одређеној области наносе штету пољопривредној производњи, шумама,  или угрожавају друге животиње, на пример рибе. Тада је дозвољено укидање предвиђене забране, али  се мора водити рачуна и да се таква  могућност не злоупотреби. Убијене птице у овим случајевима, не смеју се износити ван подручја у коме су убијене. Забрањена је примена поступака који би могли да доведу до уништавања домаћих врста птица или птица селица.

Земље потписнице Конвенције, дужне су да: саставе списак домаћих птица чије је убијање и хватање дозвољено на њеној територији уз прописане мере заштите; списак домаћих птица и птица селица које појединци могу држати затворене и да регулишу услове за њихово држање и транспорт, и да регулишу тржиште птица, уз мере ограничења тог тржишта. «Да би ублажиле последице наглог ишчезавања, путем људске делатности …. земље потписнице су у обавези да одмах подстичу и омогуће на све могуће начине, стварање резервата на води и копну, одговарајућих величина и положаја, где би птице могле да се легу и одгајају своје младе, да се одмарају и да налазе храну и потпуни мир».

Европски прописи

Европска унија, као заједница развијених и организованих земаља (25), посебно води рачуна и о очувању биолошке разноврсности, усаглашавајући своје прописе из ове области са поменутом Конвенцијом о биолошкој разноврсности. Нарочито, се регулише питање очувања генетичких ресурса, који представљају основу за стварање нових и оплемесавање постојећих сорти. Стога се генетички ресурси (биљни и животињски) чувају на основу донетих прописа, усвојених прогрма и реализацијом појединачних пројеката – акција. Све то наравно прати и одговарајућа финансијска потпора – на нивоу ЕУ и у оквиру земаља, које спроводе конкретни  пројекат или акцију. Да би се генетски ресурси могли очувати и на одговарајући – одржив начин користити, неопходно је предузети низ организованих активности, почев од њиховог сакупљања, конзервације, размножавања, проучавања, евидентирања, па све до размене (4, стр. 19-22). Еврропска Комисија је 1994. године усвојила Уредбу о конзервацији, описивању, сакупљању и коришћењу генетских ресурса у пољопривреди[9], из које проистиче неопходност очувања биолошке и генетичке разноврсности у пољопривреди с циљем да се унапреди Заједничка аграрна политика и сачува биолошка разноврсност, у складу са захтевима из Конвенције о билошкој разноврсности.

Према поменутој Уредби ЕУ, биљни и животињски генетски ресурси се односе како на врсте у пољопривреди које се користе, тако и на дивљу флору и фауну, ако се користе или се могу користити у пољопривреди. Такође, уводи се обавеза за земље чланица ЕУ да редовно (једном годишње) подносе просписане информацие о мерама које предузимају ради очувања генетичких ресура у пољопривреди. Те информације се размењују међу надлежним институцијама у ЕУ. Уз друге активности, као што је обука путем разних семинара и курсева и слично, то је начин да се обогаћују мере за очување и одрживо коришћење генетичких ресурса, и истовремено обезбеђује потребан ниво координације активности на нивоу ЕУ у овој области. Организован је и посебан саветодавни орган у виду Одбора за чување, описивање, сакупљање и коришћење гегетичких ресурса у пољопривреди. Његов је задатак да пружа потребну помоћ у реализацији предвиђених обавеза. Одбор чине представници земаља чланица ЕУ. Да би се постигли очекивани резултати,  потребно је обезбедити да акције на нивоу земаља чланица буду усаглашене и да се остварује блиска сарадња са међународним организацијама које се баве овим пиањима.

ЕУ сада спроводи нови програм, који покрива период 2004. до 2006. Он укључује размену информација и блиску сарадњу међу земљама чланицама ЕУ и сарадњу појединих чланица Уније и Комисије за конзервацију, описивање, сакупљање и коришћење генетских ресурса у пољоприведи. Састоји се из циљних акција, које се односе на саглдавање и размену информација о генетским ресурсима – еx-situ колекција и   in-situ генетских ресурса, као и на процену корисних особина постојећег генетичког материјала, али и из заједничких акција, којима се обезбеђује размена података ради координације задатака и програма, подразумевајуићи и одржавање семинара, курсева, разних састнака, и сл. Трошкови за рализацију овог програма процењени су на 10 милиона евра, а по конкретној акцији средства Уније партиципирају у висини од 50 до 80%. (4, стр. 21.)

У складу са Конвенцијом о међународном промету угрожених вфрста дивље фауне и флоре и Европска унија уређује регулативу и на нивоу чланица предузима мере ради  очувања биолошке разноврсности. У оквиру те регулативе, посебно се истиче Уредба – Council Regulation (EC) No 338/97 of 9 Decmber 1996 on the protection of species of wild fauna and flora by regulation trade therein, „Official Jornal of the European Comunities“, L 61, 03.03.1997, p.p. 1-69. (3, стр. 53., Извор 1.). Њоме се, поред осталог, регулишу услови за извоз у ЕУ, односно извоз из ЕУ одређених врста дивље фауне и флоре, као и забране купопродаје и других активности, које на било који начин могу да штет опстанку угрожених врста. Подразумева се да су ова правила обавезна за све државе чланице.

Прописи Републике Србије

Република Србија се сматра средином која садржи станишта бројних врста флоре и фауне. Према Извештају (1, стр. 99), у Србији је откривено 3665 врста флоре од којих је 350 до 400 врста угрожено. То је, као и прихваћена међународна правила, наметнуло обавезу регулисања и заштите биолошке разноврсности.

Према поменутим, као и другим  међународним документима, који су прихваћени, и као такви чине саставни део домаћег законодавства  у Србији је у значајној мери  заокружена законска регулатива која се односи на управљање животном средином, подразумевајући под тим и регулативу која се односи на очување и одрживо коришћење биолошке разноврсности.. Поред, осталог, прописује се: интегрисана заштита, заштита  земљишта, вода, ваздуха, шума, биосфере, биодиврзитета, заштита од буке, заштита од  вибрација и зрачења, као и управљање опасним материјама и отпадом.

Постоји и регуатива којом се штите угрожене врсте дивље флоре и фауне, затим  аутохтоне биљне и животињске врсте и уређује њихово контролисано коришђење. Законом о заштити животне средине[10] забрањено је уништавање дивље фауне и разарање њених станишта, као и пустошење дивље флоре, уништавање и разарање њених станишта.

Посебно се штите природне реткости[11]. Дивље врсте биљака и животиња чији је опстанак у великој мери угрожен у природним стаништима, које би иначе без предузимања посебних мера заштите изумрле, или пак постоји опасност да ишчезну. Оне су утврђене у посебном списку  – врсте биљака заштићене као природне вредности, односно врсте животиња заштићене као природне вредности.

У оквиру заштите биљних врста, списак садржи осам фамилија са 12 врстса из одељка А (Pheridophyta – папратњаче, три фалмилије са 7 врста из одељка Б Gymnosperae – голосеменице и 54 фамилије са 196 врста из одељка В Angiospermae – скривеносеменице. У оквиру заштите животињских врста штите се: 4 фамилије и четири врсте из класе I Molusca – мекушци, једна фамилија и једна врста из класе II Araneidae – пауци,  једна фамилија и две врсте из класе III Crustacea – љускари, 14 фамилија и 34 врсте из класе IVInsecta – инсекти, једна фамилија и једна врста из класе V  Agnatha – колоусте, 8 фамилија и 13 врста из класе VI Pisces – рибе, шест фамилија и 19 врста из класе VII Amphibia – водоземци, 6 фамилија и 14 врста из класе VIII Reptilia – гмизавци, 55 фамилија и 296 врста из класе IХ Aves – птице и 14 фамилија и 66 врста из класе Х Mammalia – сисари.   Поједине биљне врсте су заштићене на целој територији Републике, а неке од њих само на подручју Војводине, док су поједине животињске врсте, такође заштићене у целој Републици, а посебно назначене у одређеним њеним деловима (Војводина, КиМ, брдскопланинска подручја и планинска подручја).

Животињске и биљне врсте из ових спискова стављене су под заштиту првог степена, што подразумева забрану њиговог коришћења, уништавања и вршења било које друге активности што би могло да угрози те врсте, рачунајући и њихов извоз и држање, било живих или мртвих примерака. Бригу о њима посебно је задужен Завод за заштиту природе Републике Србије на основу одредби из Уредбе и програма за заштиту ових реткости. За учињен прекршај прописане су новчане казне и одузимање предмета због кога је начињен прекршај.

У одређеној (одрживој) мери, могуће је коришћење дивље флоре и фауне, за што треба поседовати прописану дозволу надлежног органа. За то коришћење се плаћа накнада, а средства настала  из те накнаде наменски се усмеравају на заштиту и унапређење животне средине.  Контроли подлеже извоз, односно увоз угрожених и заштићених врста дивље флоре и фауне.

У Србији су посебним прописом[12] утврђене вртсе дивље флоре, фауне и гљива «чије се сакупљање из природних станишта ставља под контролу». Овде се ради о заштићеним врстама којима прети изумирање, или  њихова заштита проистиче из међународних уговора. Под контролом су 152 врсте из 53 фамилије дивље флоре, три врсте лишајева из две фамилије, 15 врста гљива из пет фамилија и девет врста дивље фауне из пет фамилија (2, стр. 770.).

Контрола подразумева неколико праваца деловања: заштитне мере; услове сакупљања; ограничење и забрану сакупљања, коришћења и промета; праћење стања тих врста у стаништима; анализу испуњености услова за издавање дозволе за коришћње заштићних врста у комерцијалне сврхе; евиденцију свих значајнијих података везаних за дозвољено коришћење заштићених врста. У евиденцији се воде и подаци о заштићеним врстама, које се гаје на плантажама и другим узгајалиштима.

Сакупљање дивље флоре и фауне дозвољено је уз поседовање дозволе за сакупљање заштићених врста и у дозвољеним  количинама, у прописаном периоду сакупљања за дату врсту, уз коришћење средстава која не прете оштећењу врсте, или уништењу врсте и (или) њеног станишта. На подручју заштићеног природног добра[13], сакупљање заштићених врста ради стављања у промет није дозвољено, уколико прописом о режиму заштите тог природног добра, није другачије уређено.

Ако се на основу утврђеног стања популације одређене врсте дође до закључка да је смањење бројности толико да може да угрози ту врсту или да може довести «до поремећаја структуре и стабилности животних заједница», забрањује с сакупљање или на територији целе Републике, или на њеном одређеном подручју и за одређени период.

Дозволу за сакупљање заштићених врста дивље флоре и фауне у комерцијалне сврхе издаје Министарство надлжно за послове заштите животне средина на основу конкурса.  Накнада се плаћа на годишњм нивоу у висини од 10% цене за одређену врсту, коју утврђује надлежно министатство и то пре објављивања конкурса за издавање дозволе.

Лица која добију дозволу за сакупљање заштићених врста, у обавези су да у прописаном року надлежном Министарству и Заводу за заштиту природе Србије достављају податке на прописаним  обрасцима о сакупљању (по врстама и откупним станицама), коришћењу и стављању у промет.  Она лица која се баве узгојем заштићених врста, такође су дужна да Министарству достављају прописане податке.

За 2006. годину, објављен је конкурс Министарства, за издавање дозвола за сакупљање заштићених врста дивље флоре и фауне и гљива[14], са навођењем документације која се доставља уз пријаву и врстама дивље флоре, фауне и гљива (латински и народни назив), количинама које се у току године могу сакупљати, који се делови (биљке, гљиве) користе, период у коме је за сваку врсту сакупљање дозвољено, као и однос количина у свежем и сувом стању. За неколико биљних врста није предвиђено, (забрањено је) сакупљање на подручју целе Републике у 2006. години (хајдучка трава, шумска анђелика, медвеђе грожђе, слатки корен, шлајер, кантарион – трепељасти, планински, румелијски, плава и барска перуница, чемерика). На појединим (означним) подручјима Републике забрањено је сакупљање појединих врста флоре и фауне (на пример сакупљање: јесењег мразовца у свих седам округа на подручју АП Војводине, или баштенског пужа на подручју Западнобачког, Сремског, Мачванског и Браничевског округа)[15].

Последњих година се из буџетских средстава подстиче спровођење утврђених програма за очување и одрживо коришћење биљних ресурса и  ресурса домаћих животиња[16].

За  биљне генетичке ресурсе утврђују се и средствима финансирају  мере за:

(1) очување и одржавање националне и резервне колекције у семену. То подразумева предузимање активности, као што су: чување узорака националне и резервне колекције у коморама, контролу и унапређење квалитета узорака, одржавање базе података националне колекције, проширење националне колекције у семену новим узорцима, и умножавање узорака националне колекције у семену, и за (2) чување и одрживо коришћење биљних генетичких ресурса за храну и пољопривреду, у оквиру чега се финансирају активности, као што су: чување и одрживо коришћење колекција ратарских култура, колекционисање биљних генетичких ресурса за храну и пољопривреду, чување in-sity и преношење из in-sity у ex sity статус биљних генетички ресурса за храну и пољпривреду, чување и одржавање колекционих засада воћа и винове лозе, заснивање нових колекционих засада, попис и вођење националне базе података за биљне генетичке ресурсе за храну и пољопривреду и идентификацију, карактеризацију и евалуацију биљних генетичких ресурса. Посебним средствима  се финансирају пројекти који се односе на национални програм за храну и пољопривреду и банку биљних гена.

Право на коришћење наведених средстава имају: правна и физичка лица која се баве очувањем биљних генетичких ресурса, ако су уписана у Регистар пољопривредних газдинстава; научноистраживачке и образовне институције. Иста ова лица могу да користе средстава усмерена  финансирању наменских пројеката  у овом домену. .

За очување и одрживо коришћење генетичких ресурса домаћих животиња, одређене су врсте угрожених домаћих животиња, чије се очување финансира, такође у оквиру утврђеног програма за 2006. годину. У питању су женска и мушка приплодна грла за: подолско говече, бушу, домаћег бивола, домаћег брдског коња, нониуса, балканског магарца, мангулицу, моравку, ресавку, локалне сојеве праменке, чоканску цигају, балканску козу и живину (капорка, голошијанка и сврљишка кокош). За сваку од наведених врста, утврђена је јединична цена мере очувања, односно одрживог коришћења.

Уз ово, посебним срествима ће се финансирати пројекти који се односе на генетичке ресурсе домаћих животиња у висини од 4 милиона динара (толико и у 2005. години).

Наведена  средства могу да користе лица (физичка и правна), која држе угрожене расе домаћих животиња (под условом да су уписана у Регистар пољопривредних газдинстава), научноистраживачке и образовне институције. Утврђено  је и колико најмање грла или јединки од угрожених врста мора да држи лице које је заинтересовано за коришћење ових средстава. На пример за подолско говече, најмање пет грла, за мангулицу најмање 10 грла, за живину најмање 10 јединки, а за домаћег брдског коња најмање једно грло. Иста лица имају право на коришћење и средстава намењених пројектима за очување генетичких ресурса домаћих животиња.

Ова средства, као и средства  за очување биљних генетичких ресурса, распоређују се на основу конкурса који расписује Министарство пљопривреде, шумарства и водопривреде, а испуњеност услова за добијање средстава утврдује комисија коју образује Министар пољопривреде.

Литература

1.  Приказ стања животне средине у Србији 2002. године; Министарство за заштиту природних богатстава и животне средине, Београд, 2003.;

2.  Катић Б., Савић Мирјана, Мијајловић Нада: Могућности пласмана шумских плодова, лековитог и ароматичног биља; Економика пољопривреде, бр. 3, Београд, 2006.

3.  Тодић Драгољуб: Трговина угроженим врстама дивље фауне и флоре у праву Европске уније; Европско законодавство, јул – децембар 2004.,  Београд, 2004.

4.  Живковић Верица: Програм Европске уније о унапређењу биолошке и генетске разноврсности; Европско законодавство, јануар – март 2004., Београд, 2004.


[1] Закон о потврђивању Конвенције о биолошкој разноврсности („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 11/2001.).

[2] То су: 1. Екосистеми и станишпта која садрже велику разноврсност, велики број ендемичних или угрожених врста, или очувану изворну природу потребни миграторним  врстама, од социјлне,економске, културне или научне важности; или, који су репрезентативни, јединствени или везани за кључне еволутивне или друге биолошке процење; 2. Врсте и заједнице које су угрожене; дивљи сродници припитомљених или гајених врста од медицинске, пољопривредне или друге економске вредности, или социјалне, научне или културне важности, или важности за истраживања у функцији очувања и одрживог корипшења биолошке разноврсности као што су врсте, и 3. описани геноми и гени од социјалног, научног или економског значаја (садржај Анекса 1).

[3] Закон о ратификацији Картагена протокола о биолошкој заштити уз Конвенцију о биолошкој разноврсности («Службени лист СЦГ – Међународни уговори», бр. 16/2005.).

[4] Међу тим подацима су: карактеристике модификованог живог организама; таксономски статус; опис нуклеинске киселине или примењене модификације; препоруке за безбедно руковање; контролни статус у држави извозници, и др.

[5] Међу њима су: опис модификованог гена; корипшћена тхника; коначне карактеристике модификовавног живог организма; таксономски статус; центри порекла или центри генетске разноврсности; одобрена употреба; препоруке за безбедно руковање и коришћење, и др.

[6] Садржи: циљ – идентификовање и вредновање потенцијалних штетних последица; коришћење – за доношење одлуке у погледу модификованог живог организма; општа начела – посебно примена научне основе и тренспарентности; методологију и елементе за разматрање.

[7] Закон о потврђивању Конвенције о међународном промету угрожених врста дивље фауне и флоре («Службени лист СРЈ – Међународни уговори», бр. 11/2001.).

[8] Закон о ратификацији Међународне конвенције о заштити птица („Службени лист СФРЈ“,

бр. 6/73).

[9] Уредба бр. 1467/94. („Оfficial Journal of the European Communities“, L. 159. 28.06.1994.pp.1-10).

[10] «Службени гласник РС», бр. 135/2004.

[11] Уредба о заштити природних реткости «Службени гласник РС», бр 50/93).

[12] Уредба о стављању под контролу коришћења промета дивље флоре и фауне («Службени гласник РС», бр. 31/2005 и 45/2005. – исправка).

[13] Према подацима Завода за заштиту природе Србије У Републици Србији (почетком 2006.) постоји већи број заштићених природних добара уз  тенденцију  повећања њиховог броја, међу којима је: пет националних паркова;  10 паркова  природе, 14 предела изузетних одлика, 41 подручје од културног и историјског значаја; 72 резервата природе  и 287 споменика природе.

[14] „Службени гласник РС“, бр. 15/2006. (Огласи), стр. 115.

[15] То је потпуније регулисано Наредбом о забрани сакупљања појединих заштићених врста дивље флоре и фауне у 2006. години, која је објављена у „Службеном гласнику РС“, бр. 23/2006.

[16] За 2006. годину: Уредбом о утврђивању програма о расподели и коришћењу подстицајних средстава за очување и одрживо коришћење биљних генетичких ресурса за хрну и пољопривреду за 2006. годину и Уредбом о утврђивању програма о расподели и коришћењу подстицајних средстава за очување и одрживо коришћење генетичких ресурса домаћих животиња за 2006. годину. Обе објављене у  («Службеном гласнику РС» бр. 23/2006.). За ову намену у 2006. предвиђено је 44,5 милиона динара.

Autori: Бранко Катић,  Мирјана Савић,  Нада Мијајловић

AGRICULTURAL IMPACT ON WATER RESOURCES

Reka

Reka

 

 

 

 

 

INTRODUCTION
Pollution of water resources from agricultural areas became large problem not only in developed countries such as European Union but also in countries which are in the process of agriculture and industry development. Intensive agricultural production considers larger use of fertilizers as well as pesticides which through filtration and runoff reach surface and ground waters. Main water pollutants are nitrates, phosphates and pesticides. Increased concentrations of mineral fertilizers in water cause so called “water bloom”, while use of pesticides contributes to increment of concentrations of substances which are toxic for living organisms. In waters loaded with pollutants, process of self-purification which is complex and natural process significant for water ecosystems, is very difficult and equilibrium between production and degradation of organic matter is violated.

AGRICULTURE AND WATER QUALITY
From the aspect of environmental pollution agricultural areas represent non-point or so called diffuse sources of pollution because the enter point of potential pollutants in water systems can not be precisely determined. Non-point sources are quite problematic because it is difficult to collect and treat pollutants before they enter in water systems. Point sources of pollution such as communal waste water mainly enter in rivers through system of pipes so it is incomparably easier to collect and purify them to a certain extent, before they are released in environment.
Because of specificity of pollution from agricultural areas the most important is
prevention of pollution which is being done directly on the fields. Polluting
materials which by runoff and filtration through soil reach waters include eroded particles of soil (sediment), nutrients, pesticides, salts, bacteria, viruses and organic
particles. Runoff of matter from upper parts of soil by activity of rainfall varies
from type of soil, presents of vegetation, plant and animal residues, physical
structure of soil, topography as well as intensity of precipitation and it is the most intensive in bare areas. Energy of rain drops activates disconnected particles of soil toward lower altitudes, first in the form of small grooves and after, if the amount and intensity of rain is large, through ravines. Vegetation, besides the fact it decreases negative mechanic activity of rain drops on the surface of soil, also decreases amount of water in the soil through evapotranspiration and in this way disables erosion. In bare surfaces runoff of soil is intense because there is nothing to accept the energy of water; particles of soil are moving, closing the soil’s pore and in that way reduce infiltration of water in deeper parts of soil which influence on drastic loss of humus and other materials from soil. By activity of water erosion, nutrients are lost which decreases fertility and productivity of soil.
Sediment is on of the most important pollutants of water ecosystems from
agricultural areas. Particles of sediment can easily deposit on the bottom of
streams, changing their form and environmental conditions, which influence on the reproduction on animal and plant species. If the stream is smaller, activity of this process is faster and more intensive. Phosphorus, necessary for plant growth and component of many fertilizers, is being transported in the waters connected to the particles of clay. In the same manner many pesticides which are toxic for water life are being transported. After they enter water ecosystems they are being separated from sediment and accumulated. In surface waters in Europ animal breeding is very developed (for example North and East Netherlands).
Basic influences of animal breeding on environment and water ecosystems are
contamination with phosphates, hard metals and lowering of water pH.
Nitrogen, necessary for plant growth and relatively inexpensive component of
many fertilizers, in water is the most soluble in the form of nitrates. Half of
nitrogen which is being used for crops ends up in ground waters (Mason 1996).
Since it is soluble, nitrogen in the form of nitrates easily runoffs from upper layers of soil in water while ammonia is released in atmosphere in the form of gas.
Nitrogen in the form of nitrates in the field as well as water stimulates plant growth and in this way causing eutrophisation of water ecosystems. From pastures and animal farms nitrogen enters the water in the form of ammonia which is toxic for water organisms. Loss of nitrogen from fertile soil can easily be reduced by using it only in necessary amounts and in time when crops need them. Nitrates in water are subject of interest because of application of Directive of European Union which regulates the amount of nitrates in drinking water. EU Nitrates Directive (Directive EC 91/676/EEC) has a purpose to minimize loss of nutrients from agricultural areas in river beds by limitation of fertilizers consumption in sensible areas.
Directive has two important goals: reduction of water pollution by nitrates from
agricultural production and stooping of pollution in the future.
Intensive runoff of organic materials and fertilizers lead toward eutrophisation
- productivity and biomass of phytoplancton, algaes and macrophytes are being
increased („water bloom“);
- certain algae produce toxins and in this way pollute water;
- water does not have enough oxygen, especially after death of algae, which
causes death of other organisms;
- fish species which are more demand for oxygen die ( Salmonidae);
- canals for irrigation are being covered with vegetation which influence on their
function (although it can also be caused by spreading of alochtone plant
species);
- by creation of mud and unpleasant smell from decomposition of algae, the
recreational purpose of streams is lost and if the river is a source of drinking
water, expenses of purification are increased;
- growing of rich vegetation creates transport problems.
By runoff from cultivated areas pesticides reach the water ecosystems. If they enter in the sources of drinking water pesticides must be removed, which is complicated and expensive process. That is necessary because most pesticides or products of their degradation are toxic for water life. Possible negative effect of pesticides is inhibition of reproduction, suppression of immune system, disruption of hormone system, damage of DNK, cancer or even death. In agriculture one must apply faster degradable pesticides to prevent their accumulation in soil. Chemical means which are used in agriculture are usually mixed with water and spread on crops.
According to Pimentel (1995), less then 0.1% of used pesticides reach target
organisms. The last few years equipment that farmers use for spreading became
more efficient and enabled better control of amount and method of pesticides
application. The role of farmer is the most important because only they can insure that speeding doesn’t carry out in poor weather or close to water. Large problem is also disposal of used material for speeding and pollution of water by equipment for spreading. We need to mention that some pesticides can be present in soil for a long time and that their often use can lead to accumulation in soil. It pollutes crops and reduces the number of soil organisms. In the developing countries basic problems in management of pesticides are: inadequate storing of pesticides and possible hazardous situations, deliberate release of pesticide surpluses in waters or use of pesticides for inadequate purposes.
For reduction of negative influence on environment and health of people, European countries adopted set of measures (FAO/ECE, 1991):
- reduction of pesticides use, up to 50% in some countries
- ban in using of certain active components
- revision of criteria for pesticides registration
- training and issuing of permission to individuals which use pesticides
- testing and approving of equipment for spreading of pesticides
- tax on use of pesticides
- promotion of use of mechanic and biologic alternatives to pesticides
One of the methods for reduction of amount of chemicals in the water is Integrated Pest Management – IPM, which considers application of ecologically accepted measures for destruction of pests. Pesticides are used only when losses, created by pests’ activity, became too large (US Department of Agriculture, 2002).
It is interesting to mention that forest vegetation near coasts can be a puffer system for reduction of pollution from agricultural areas because it adsorbs nutrients and pesticides. Vegetation near coasts has well known effect on stability of cost, biodiversity and water temperature (Karr and Schlosser, 1978). Forest vegetation located in this way has four important functions:
- it reduces amount of sediments in water ecosystems
- reduces concentration of nitrates in ground waters (when ground water goes
through puffer system 90% of nitrates can be eliminated)
- reduces concentration of dissolved phosphates in surface and ground waters
- it regulates quality and amount of light which reach the water as well as water
temperature, influences in this way on biodiversity and food chains.
Degradation of water ecosystems can not be observed separately form activities on cultivated areas. Appropriate agricultural activities as well as preventive measures for prevention of pollutants runoff from fields is necessary for better protection of water ecosystems. Any strategy with goal to reduce water pollution will be successful only if it is applied on the farm level. Implementation of control measures will show as sustainable only if farmer realises that it is in his interest to proceed them. Integrative approach in water management allows assessment of role of agriculture in program for water management and protects from unrelated, inefficient and inadequate policy decisions in this area. Policy that needs to influence on farmer and agriculture production can include education as well as technical support.

WATER FRAME DIRECTIVE
By passing of Water Frame Directive (Directive 2000/60/EC), EU has
clearly defined its long-term policy in the area of water resources. This Directive
introduces new principles and standards in creation of policy for sustainable use
and protection of waters. Basic principles of Directive will have to be applied by
EU members as well as candidates for accession in European Union. This
document is a base for specific activities in water resources management in
Europe. Main goal of Directive is to bring all natural waters in a „good shape“ that is to provide good hidrological, chemical and ecological status of waters. This does not mean restoration of primary natural state of water resources but creation of sustainability of water resources. The main goal of Directive is stoppage of further degradation of water resources. Directive gives large number of activities from which the most important are:
- Countries which are EU members need to reconstruct and protect all surface
and ground waters and to provide „good shape“ of waters in the next fifteen
years;
- Introduction of water price policy in the way which will stimulate wise use of
water and by that contributes to fulfilment of appointed goals of environmental
protection. This policy will be applied according to adopted principles of water
services price management and it should stimulate rational use of water. When
price of water is being established every country must be aware of social,
economic and ecologic aspects;
- Countries which are members of EU must prepare programs for management
of river basins in the scope of their territory. In the case of international river
basins, states must provide coordination of activities for preparation of unite
management program;
- Application of these goals requires passing of new laws, regulative and
administration.
With application of this directive, Republic of Serbia will accomplish one of the
conditions for accession in European Union.
Project of United Nations and Global Environment Facility under name Danube
River Basin project „Reduction of Pollution Releases through Agricultural Policy Change and Demonstrations by Pilot Projects“ is very interesting. This project defines so called best agricultural practice which can apply in countries that with their territory include Danube River Basin. Project defines fifteen best agricultural practices which protect environment from large amount of nitrogen, phosphorus and chemicals. Advantages of best agricultural practices application on farms are:
- They have positive effect on water environment and farm production;
- They are practicable for climate, soil type, model for growing of crops and
breeding of animals as well as for legislation of the region of application;
- They are reverse to bad agricultural practices which pollute and degrades
production on farms;
- They are in accordance with agricultural policy and policy of environmental
protection of EU.
Effective measure for reduction and prevention of water pollution is application of organic agriculture methods. In contrast to conventional agriculture, organic
agriculture preserves soil, gives larger security from floods and larger absorption of carbon from the atmosphere (OECD, 2001). Methods of organic agriculture prohibit application of chemicals in control of pests on farms as well as use of fertilizers. In this way, pollution of water ecosystems from agriculture can easily be reduced.

CONCLUSION
Pollution of water ecosystems from agricultural areas became large problem both in developed regions as well as countries which are in the process of agriculture and industry development. Degradation of water ecosystems can not be observed separately from activities in cultivated areas. Appropriate agricultural activities and application of measures for prevention of pollutants runoff from fields is necessary for protection of water ecosystems. Any strategy which has the goal to reduce water pollution will be successful only if it is applied on the farm level.
Implementation of control measures will be sustainable only if farmer realises that it is in his best interest to apply them. Implementation Water Frame Directive principles in domestic legislation will enable better protection of waters in our country. Also, effective method for reduction of water pollution is application of organic agriculture methods. In contrast to conventional agriculture, organic agriculture preserves soil, gives larger security from floods and larger absorption of carbon from the atmosphere.

REFERENCES
1. http://www.fao.org
2. Zakon o vodama («Službeni glasnik Republike Srbije br. 46/91, 53/93, 67/93,
48/94 and 54/96.»)
3. Europe’s environment: the third assessment, Environmental assessment report
no 10, European Environment Agency, Copenhagen 2003
4. http://www.carlbrodrp.org.yu
5. http://www.worldbank.org
6. http://www.eea.eu/

Autori:  Mirjana Savić, Bojana Bekić, Branko Mihailović

ЗАКОНСКА РЕГУЛАТИВА ЕУ ЗА ОЦЕНУ УСАГЛАШЕНОСТИ ПРОИЗВОДА У ПОГЛЕДУ УПРАВЉАЊА БЕЗБЕДНОШЋУ И КВАЛИТЕТОМ ХРАНЕ

Hrana

Hrana

Резиме

У раду је дат резиме основних правних аката ЕУ који регулишу област здравствене безбедности и квалитета пољопривредних и прехрамбених производа – Бела књига о здравственој безбедности хране из 2000. године; Општи закон о храни из 2002. године; уредбе, одлуке и директиве о: употреби пестицида и ветеринарских лекова, генетски модификованој храни и сточној храни, хигијени прехрамбених производа, које промовишу HACCP концепт, основним поставкама HACCP принципа и активностима ЕУ у раду Codex Alimentarius Комисије, надлежностима ове Комисије и њеним релацијама са СТО Споразумима о санитарним и фитосанитарним мерама (SPS Agreement) и техничким баријерама у трговини (ТBТ Agreement). У основним цртама биће размотрени и ISO стандарди као и модуларни приступ за оцењивање усаглашености производа.

Кључне речи: храна, здравствена безбедност, квалитет, стандарди, Европска унија.

У В О Д

Серија озбиљних криза у погледу здравствене безбедности хране протеклих неколико година (BSE, dioxin) избацила је у први план питања унапређења законске регулативе ЕУ у овој области. То је навело Европску комисију да регулативу у области здравствене безбедности хране уврсти међу приоритете своје политике у текућем периоду а што је у складу са закључком Европског савета из Хелсинкија, децембра 1999. године, да се посебна пажња мора посветити унапређењу стандарда о квалитету и јачању система контроле кроз ланац производње и промета хране, од њиве до трпезе. Да би се испоштовао наведени приступ, законском регулативом морају се покрити све карике у ланцу производње и промета хране: примарна производња, прерада пољопривредних производа, дистрибуција и продаја хране за хуману потрошњу и сточне хране. При томе, одговорност за поштовање прописаних норми у погледу здравствене безбедности остаје на привредним субјектима, носиоцима побројаних активности.

Слободно кретање здравствено безбедне хране одређеног нивоа квалитета на заједничком тржишту  кључни је принцип функционисања јединственог унутрашњег тржишта Уније а то захтева одговарајући ниво усклађености законодавства у области здравствене безбедности хране на нивоу Уније. За придружујуће земље изузетно је важно што потпуније прихватање и примена аcquis-a  у овој области.

У спољнотрговинској размени, пољопривредни и прехрамбени производи морају испуњавати стандарде о здравственој безбедности који обезбеђују ниво заштите најмање еквивалентан ономе на унутрашњем тржишту.

ОСНОВНИ ДОКУМЕНТИ ЕУ У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ ХРАНЕ

Бела књига о здравственој безбедности хране

Белом књигом из јануара 2000. године Европска комисија је имала за циљ обезбеђење високог степена безбедности хране путем дефинисања сета мера, неопходних за заокруживање и унапређење постојећег ЕУ законодавства у области хране, које укључују:

- формирање независне Европске управе за храну (European Food Authority), надлежне за пружање саветодавних услуга, функционисање система раног упозоравања и обавештавања о ризицима,

- унапређење законодавне регулативе која покрива прехрамбене производе од њиве до трпезе; уочавајући недостатак спремности заинтересованих страна за рано упозоравање о потенцијалним ризицима, Комисија је предложила заједничке принципе који безбедност хране постављају за примарни циљ закона о храни и обезбеђују основна заједничка начела у областима које нису покривене посебним хармонизованим актима; заједнички правни оквир обезбеђен је за: сточну храну (оцена, одобрење и обележавање сточне хране, одобрење коришћења и контрола сировина биљног порекла, систем раног упозоравања), здравље и добробит  животиња (мере заштите од зооноза, BSE и осталих преносивих спонгиформних енцефалопатија, укључивање добробити животиња у политику хране), хигијену прехрамбених производа, дефинисање дозвољених граница загађивача и остатака пестицида и ветеринарских лекова у храни, адитива, боја, паковања и зрачења; посебне мере заштите у кризним ситуацијама, процес доношења одлука у области хране;

- хармонизацију националних система контроле њиховим редефинисањем  у правцу усклађивања са новоуспостављеним заједничким оквиром на нивоу Уније који почива на три основна елемента: јединственим оперативним критеријумима, развоју заједничких упутстава о контроли и унапређењу административне сарадње на успостављању и функционисању националних система контроле; Комисија, такође, разматра преузимање додатних одговорности у случајевима значајнијих одступања националних контролних мера од установљеног заједничког оквира на нивоу Уније; контролори и инспекција са нивоа Уније, у сарадњи са Канцеларијом за храну и ветерину (Food and Veterinary Office – FVO), контролишу усаглашеност националних система контроле са заједничким оквиром;

- успостављање дијалога потрошача и осталих учесника у ланцу производње и промета хране – свака од фаза у доношењу одлука везаних за здравствену безбедност и квалитет хране мора бити транспарентна и праћена интерактивном комуникацијом између свих учесника у прехрамбеном ланцу; унифицирањем правила обележавања производа обезбеђује се потрошачима право избора а, поред тога, Комисија се залаже за пооштравање ових обавеза у правцу  навођења свих састојака у производу (не само оних чије учешће чини најмање 25% финалног производа, како је сада случај); Комисија разматра могућности увођења одредби у одговарајуће законодавне акте на нивоу Уније о обавези навођења тзв. функционалних својстава производа (позитивни ефекти за организам) и нутритивних својстава производа (присуство, одсуство, ниво одређених састојака у производу).

Акциони план о безбедности хране, садржан у Анексу Беле књиге садржи листу од 84 правна акта који су предвиђени за усвајање до краја 2002. године у овој области.

Општи закон о храни

Општи принципи Закона о храни редефинисани су 2002. године, као и процедуре везане за безбедност хране и исхрану животиња. У складу са препорукама Беле књиге, контрола и мониторинг спроводе се на нивоу читавог прехрамбеног ланца, од њиве до трпезе. Регулатива која прописује опште принципе и хармонизовану контролу, такође, регулише и надлежности тзв. Европске управе за безбедност хране (European Food Safety Authority – EFSA), европске агенције која обезбеђује независну научну подлогу за контролу и оцену нивоа безбедности хране, умрежавањем и сарадњом са одговарајућим телима на националном на националном нивоу. Важећи прописи, принципи и процедуре морају се ускладити са Општим законом о храни најкасније до 01. јануара 2007. године.

Основни принципи на којима почива Закон о храни су:

- заштита живота и здравља људи, заштита интереса потрошача, уз дужну пажњу здрављу и добробити животиња, здрављу биљака и очувању животне средине,

- обезбеђење слободног протока прехрамбених производа и сточне хране широм Уније,

- вођење рачуна, притом, о важећим и очекиваним међународним стандардима у овој области.

Основни захтеви субјектима у прехрамбеном ланцу могу се сажети у следећем:

- уколико се посумња у здравствену исправност производа који је увезен, произведен, прерађен или дистрибуиран, исти се мора хитно повући са тржишта а уколико је већ доспео до потрошача, испоручилац их мора обавестити и извршити повраћај купљене робе;

- кретање производа (прехрамбених производа, сточне хране, животиња за производњу хране) кроз прехрамбени ланац мора бити регистровано и познато у свакој тачки процеса производње, прераде и дистрибуције;

- у свакој тачки процеса производње, прераде и дистрибуције привредници морају да обезбеде поштовање одредби Закона о храни а државе чланице су дужне да се старају о томе и предузму одговарајуће казнене мере против прекршиоца.

Надлежности Европске управе за безбедност хране су:

- обезбеђење европским институцијама и земљама чланицама стручних савета по сопственој иницијативи или на захтев Комисије, Европског парламента или земље чланице из области безбедности хране (здравље животиња и биљака, GMO, исхрана) а у циљу формирања научне подлоге за доношење политичких одлука о управљању ризиком;

- промоција и координација развијања униформних метода процене ризика;

- обезбеђење текуће научне и техничке подршке Комисији и у случајевима управљања кризама;

- истраживање, прикупљање, поређење, анализа и синтеза научних и стручних података у области безбедности хране (изложеност ризицима у конзумирању одређеног производа, биолошким ризицима, загађивачима и резидуама); Комисија има обавезу да публикује извештаје засноване на овим налазима на нивоу Уније;

- предузимање акција на идентификовању и карактерисању надолазећих ризика успостављањем одговарајућих мониторинг процедура;

- изграђује мрежу организација на нивоу Уније, надлежних за очување безбедности хране;

- Управа учествује у систему раног упозорења, везаног за Комисију и земље чланице тако што охрабрује размену информација, знања и добре праксе, координацију акција  и имплементацију заједничких пројеката;

- обезбеђење, на захтев Комисије, научне и стручне подршке унапређењу сарадње између Комисије, земаља кандидата, међународних организација и трећих земаља;

- пружање правовремених и објективних информација широј јавности и осталим заинтересованим субјектима;

- саопштавање сопствених ставова и закључака из предметне области истраживања (Commission Regulation (EC) No 1304/2003).

Агенцију чине: Управни одбор (14 чланова које бира Савет у консултацији са Европским парламентом, са листе предложене од стране Комисије – усваја правила процедура, програм рада, нацрт буџета и буџет и годишњи извештај), Извршни директор, Саветодавни форум (чине га представници националних тела надлежних за процену ризика, на челу са извршним директором поспешују сарадњу држава чланица), Научни савет (чине га председници научних панела и 6 независних експерата; одговоран је за координацију рада панела и организацију јавних дебата и радних група о питањима која су ван надлежности панела) и Научни панели (8 панела за: адитиве, боје, помоћне материје у преради и материјале који долазе у контакт са храном; адитиве и производе односно супстанце које се налазе у сточној храни; здравље биљљака, средства за заштиту биља и њихове резидуе; генетски модификоване организме; дијететска средства, исхрану и алергије; биолошке ризике; загађиваче у прехрамбеном ланцу; здравље и добробит животиња. У свом раду, Извршни директор и чланови свих наведених органа Управе су независни и подређени општем интересу.

Процедуре везане за безбедност хране

Системом раног упозоравања, којим су покривени сви прехрамбени производи и сточна храна, земља чланица обавештавају Комисију, која информацију одмах прослеђује кроз мрежу осталим земљама чланицама и Управи за безбедност хране о потреби предузимања мера:

- повлачења производа са тржишта,

- превенције и контроле производа у употреби,

- заустављању контигента производа на границама Уније.

Информације које се прослеђују системом раног упозоравања морају бити доступне јавности.

У случају ванредних ситуација, када одређени производ представља опасност за здравље људи и животиња и животну средину а мере државе чланице нису у стању да  отклоне ризик, Комисија по хитном поступку, на своју или иницијативу земље чланице, а по процедури Сталног комитета за прехрамбени ланац и здравље животиња (чине га представници земаља чланица, на челу са представником Комисије, ради по секцијама и покрива питања из свих фаза ланца производње и промета хране и сточне хране – Commission Decision 2004/613/EC), усваја једну или више мера повлачења производа са тржишта или из употребе, обустављања увоза и сл.

Општи план управљања кризним ситуацијама предвиђа формирање кризних тимова у ванредним  ситуацијама уз активну научну и стручну подршку Управе за безбедност хране који имају задатак да прикупљају и оцењују све релевантне информације и на основу њих сагледају опције за превенцију, елиминисање или смањење ризика по здравље људи (Commission Decision 2004/478/EC).

Подзаконска акта

Употреба пестицида регулисана је директивама бр: 76/895/EEC (утврђује максимално присуство резидуа у воћу и поврћу), 86/362/EEC (утврђује максимално присуство резидуа у житима и производима од жита), 86/363/EEC (утврђује максимално присуство резидуа за производе анималног порекла), 90/642/EEC (утврђује максимално присуство резидуа у производима биљног порекла, укључујући воће и поврће).

Употреба средстава за лечење животиња регулисана је Уредбом (ЕC), бр. 2377/90 (утврђује максимално присуство резидуа ветеринарских лекова у намирницама анималног порекла) и Уредбом (EC), бр. 2011/2003 (утврђује процедуру за дефинисање максималног присуства резидуа ветеринарских медицинских препарата у намирницама анималног порекла).

Генетски модификована храна и сточна храна регулисана је Уредбом (ЕС), бр. 1829/2003 о генетски модификованој храни и сточној храни и Уредбом (ЕС), бр. 1830/2003 о утврђивању и обележавању генетски модификованих организама (GMO) и утврђивању хране и сточне хране произведене од GMO. Као основни задаци Уредбе 1829/2003 наводе се:

-          обезбеђење високог степена заштите живота и здравља људи, здравља и добробити животиња, заштите животне средине и интереса потрошача у односу на GMO и сточну храну, с циљем обезбеђења ефикасног функционисања домаћег тржишта;

-          прописивање поступка за одобрење и контролу генетски модификоване хране и сточне хране;

-          доношење одредби за означавање генетски модификоване хране и сточне хране.

Да би се ова храна нашла на тржишту потребно је одобрење Европске управе за безбедност хране. Коначну одлуку о дозволи доноси Комисија по прибављеном мишљењу ЕFSA. Обавеза обележавања односи се на производе намењене крајњим потрошачима или велетрговини у ЕУ и предвижа да на етикети хране или сточне хране јасно и видљиво стоји да је “произведено од генетски модификованог (име) организма”, или “садржи генетски модификован (име) организам”. Означавање треба да истакне сваку карактеристику производа, нарочито у случају постојања разлике између генетски модификованог и производа добијеног конвенционалним методом: састав, хранљиву вредност, начин употребе, утицај на здравље људи и животиња. У Анексу ове Уредбе истакнуте су обавезе и задаци референтне лабораторије у Унији – Здруженог истраживачког центра Комисије (Commission’s Joint Research Centre), у сарадњи са конзорцијумом националних референтних лабораторија означеноим као Европска мрежа лабораторија за GMO. Ове лабораторија је одговорна за:

-          примање, припремање, складиштење, одржавање и дистрибуцију одговарајућих узорака;

-          тестирање и утврђивање метода за откривање и идентификацију трансформације у храни и сточној храни;

-          процену података добијених од подносиоца пријаве за дозволу производа;

-          подношење комплетног извештаја ЕFSA.

Уредба 1830/2003 је донета с циљем да обезбеди законски оквир за откривање производа који се састоје од GMO и хране и сточне хране произведене од GMO, као и за унапређење обележавања хране и сточне хране које садрже GMO, праћење њиховог ефекта на животну средину и здравље људи и животиња и примену одређених мера, укључујући и повлачење производа са тржишта.

Кључна ствар за откривање GMO у производима на тржишту је да сваку трансакцију производа прати документација, у којој ће бити назначено да производи садрже GMO и њихов јединствени идентификациони број а задатак Комисије је да оформи централни регистар на нивоу Уније који ће садржавати све релевантне информације за добијање дозволе за производе са GMO, односно информације о производима са GMO чији промет није дозвољен на тржишту ЕУ. Дистрибутери имају обавезу да чувају информације о свакој трансакцији у року од пет година.

Директива 93/43/EEC, допуњена Уредбом 1882/2003 Европског парламента и Савета утврђује:

-          општа правила хигијене за намирнице,

-          процеедуре за проверу поштовања прописаних правила о хигијени намирница,

-          подстицај примени и развоју смерница за добру хигијенску праксу,

-          најављује HACCP принципе.

Овом Директивом (чл. 3.) се посебно наглашава обавеза припреме, производње, прераде, паковања, смештаја, превоза, дистрибуције, руковања, складиштења и продаје животних намирница у складу са хигијенским правилима а што све обухвата и  HACCP концепт.

Уредба (EC) бр.852/2004 Европског парламента и Савета односи се на процедуру везану за хигијену прехрамбених производа и дефинише:

-          све субјекте у прехрамбеном ланцу као одговорне за безбедност хране;

-          уводи се обавеза примене процедура које се заснивају на HACCP принципима и правилима добре хигијенске праксе, у циљу  повећања степена одговорности субјеката који се баве храном;

-          упутства добре праксе (произвођачке, лабораторијске) су помоћ субјектима, који се баве храном са циљем да се усагласе са прописима из области хигијене хране и примене HACCP принципа;

-          утврђивање микробиолошких критеријума и контроле температуре на основу научне праксе а у циљу управљања ризицима везаним за храну;

-          храна која се увози мора да задовољава исте хигијенске стандарде као и храна која се производи у ЕУ, што важи и за квалитет хране;

-          Уредба се односи на све фазе производње, прераде и дистрибуције хране, као и код извоза а без повреде специфичних захтева из области хигијене хране.

Уредба (EC) бр.853/2004 Европског парламента и Савета регулише посебно хигијену  прехрамбених производа анималног порекла и представља примену Уредбе (EC) бр.852/2004 на производе анималног порекла. Уредба садржи следеће принципе:

-          примењује се на непрерађене производе анималног порекла;

-          уколико није изричито наведено супротно, Уредба се неће примењивати на храну која садржи и производе биљног порекла и обрађене производе анималног порекла;

-          набавка и руковање прерађеним производима анималног порекла употребљених за припремање хране морају бити у складу са овом Уредбом.

Уредба (EC), бр. 854/2004 Европског парламента и Савета дефинише организацију службене контроле производа анималног порекла намењених за људску исхрану.

Oснове HACCP концепта

Концепт “Анализе ризика и критичне контролне тачке – HACCP (Нazard Analysis and Critical Control Points)” представља систем који идентификује, оцењује и контролише ризике који су значајни за безбедност хране. Суштина овог концепта је обезбеђење сигурности хране, превентивно деловање кроз интегрисани вид контроле од њиве до трпезе а главна одговорност је на самом произвођачу. HACCP концепт се састоји од 7 принципа:

1.       спровести анализу ризика (биолошки, хемијски, физички) и  дефинисати превентивне мере,

2.       утврдити критичне контролне тачке (CCPs) у процесу производње,

3.       успоставити граничне вредности за сваку CCPs,

4.       успоставити систем праћења  за сваку CCPs,

5.       успоставити корективне мере које треба предузети када праћење покаже да односна CCPs није под контролом,

6.       дефинисати и успоставити поступке верификације у циљу потврђивања ефективности HACCP концепта,

7.       дефинисати и успоставити документацију која садржи све поступке и записе који одговарају успостављеном HACCP концепту.

Услов за примену HACCP концепта је претходно поштовање општих принципа хигијене хране, одговарајућег Кодекса хигијенске праксе и одговарајућих прописа који регулишу безбедност хране. Преиспитивање успостављеног HACCP концепта је, такође нужан услов примене HACCP, због могућих измена начињених у било ком кораку примене овог концепта, јер не треба заборавити да се  успоставља за конкретан производ.

Успостављен HACCP концепт се може користити за самооцењивање успешности производње безбедне хране или сертификовање од стране признатих сертификованих тела у области сертификације безбедности хране.

ISO 22000:2005 – Системи управљања безбедношћу храном

Светски форум за безбедност хране (The Food Business Forum – CIES), као глобална прехрамбена мрежа, сматра као добро решење за усаглашавање стандарда за безбедност хране, међународни стандард ISO 22000:2005, који у себи обједињује све елементе HACCP и правила добре пословне праксе (ISO 9001), те следљивост и означавање намирница.

Овим стандардом се утврђују стандарди за системе управљања безбедношћу хране и могу га применити све организације у ланцу хране укључујући и оне које имају удела и утицаја на њих. Стандард путем осам захтева утврђује елементе који утичу на производњу и безбедност хране за употребу. Седми захтев – планирање и реализација безбедних производа, утврђује кључне елементе између којих су анализа ризика и успостављање HACCP плана као круцијалног захтева за систем управљања безбедношћу хране. Последњи, осми захтев, омогућава утврђивање оцене квалитета система управљања безбедношћу хране и садржи елементе оцене, верификације и побољшања система управљања. Стандард ISO 22000:2005 се може сматрати интеграцијом стандарда ISO 9001 и HACCP концепта.

Глобални приступ (модули и сертификација)

Савет ЕУ је 1989. godine усвојио Резолуцију о глобалном приступу сертификацији и испитивању исправности производа. Резолуција је имала за циљ обезбеђење квалитета производа на тржишту Уније. Поверење потрошача заснива се на техничкој компетенцији произвођача, лабораторија за испитивање и мерење, органа одговорних за провере квалитета, сертификационих и инспекцијских тела, али и на транспарентности процедура за оцењивање усаглашености. Резолуција обухвата следеће елементе глобалног приступа у оцењивању  усаглашености:

  • увођење модула  глобалног приступа који се користе у поступку оцењивања усаглашености;
  • промоцију примене стандарда система управљања квалитетом (serija ISO 9000:2000) и сертификата система управљања квалитетом,
  • обезбеђивањe примене серије стандарда EN 45000 i ISO 17025 који одређују захтеве за испитивање, издавање сертификата  и акредитације,
  • увођење националног централног акредитационог система,
  • оснивање европске организације за испитивање и издавање сертификата,
  • усклађивање ифраструктуре система тестирања и издавања сертификата у државама чланицама,
  • подстицање склапања споразума са трећим земљама на основу међусобног признавања испитивања и сертификата,
  • промовисање међународне трговине између ЕУ и трећих земаља.

У питању су тзв. Директиве “Новог приступа”[3], које захтевају означавање производа ознаком CE, што је схватљиво, обзиром да су захтеви, њима прописани, ограничени на заштиту здравља и безбедности корисника, у неким случајевима и заштиту имовине, домаћих животиња  и околине. Директиве Новог приступа у неким областима и не захтевају обавезност утврђивања усаглашености, односно стављања ознака CE.

Сертификати о ЕС контроли, које издају овлашћени органи у оквиру појединачних модула глобалног приступа, јесу документи чији су власници овлашћени органи а произвођач их само добија на употребу. EC – декларација о усаглашености је документ којим произвођач изјављује (на сопствену одговорност) да његов производ одговара битним здравственим и безбедносним захтевима директива Новог приступа. У циљу постизања једнобразности дефинисана је обавеза означавања CE знаком, која утврђује: принципе означавања, производе који треба да носе знак и постављање знака.

Поступци сертификације у индустрији хране окренути су тренутно ка безбедности хране и управљању безбедношћу хране. Полазећи од Закона о храни, који кроз своје захтеве иницира старање о безбедности хране (Уредба (EC), бр.178/2002), препорука међународног кодекса праксе, који даје опште принципе хигијене хране (CAC/RCP 1-1969, Rev. 4-2003, која у анексу садржи одредбе o HACCP), међународног стандарда ISO 22000:2005, који се односи на систем управљања безбедношћу хране, било је и за очекивати да ће HACCP систем и његова сертификација као и сертификација усклађености са ISO 22000:2005, почев од 2006. године постати незаобилазна активност, односно императив успешног пословања у свим чланицама ЕУ.

Стандард ISO 22000:2005, који се односи на систем управљања безбедношћу хране третира HACCP као план квалитета у реализацији производа. Након успостављања HACCP система и увођења стандарда ISO 22000:2005 организација приступа поступку сертификације. Без обзира која ће основа бити за поступак сертификације, сертификат се односи на потврђивање усаглашености производа који се производи према правилима HACCP система или стандарда ISO 22000:2005.

Поседовање сертификата произвођачима ван ЕУ ће омогућити равноправан договор са купцима из ЕУ, али не и безусловно прихватање увоза. Наиме, потребно је решити и проблеме регистрације, усвојити у потпуности регулативу ЕУ и закључити споразуме са земљама увозницама  чланицама ЕУ o међусобном признавању сертификата о усаглашености. Ако то није случај, предстоји потврђивање домаћег сертификата од органа, тела или организација земље увознице – чланице ЕУ.

ЕУ је усвојила специјални Протокол за земље Централне и Источне Европе, имајући у виду изузетну сложеност легислативе земаља кандидата. Протокол омогућава постепено усаглашавање целокупног законодавства и праксе земаља кандидата  са законском регулативом Уније, чиме су учињене олакшице извозу ових земаља на тржиште ЕУ.

СЦГ користи “алате” за оцењивање усаглашености по модулима, а то су сертификација система управљања квалитетом (ISO 9001:2000), акредитација лабораторија (ISO 17025:2001), сертификација система управљања животном средином (ISO 14001), сертификација контролних кућа (N45004, Упутство ISO/IEC65), а ускоро се очекује и увођење система управљања безбедношћу хране (ISO 22000:2005). Такође, успостављено је Национално акредитационо тело (ATSCG), низ националних тела за сертификацију система управљања квалитетом, животном средином, а и инспекцијски надзор се усаглашава са захтевима ЕУ.

Преузети стандарди ЕУ у СЦГ могу се наћи у Каталогу Института за стандардизацију СЦГ (www.jus.org.yu).

ЛИТЕРАТУРА

Council Decision 94/800/EC of 22 December 1994 concerning the conclusion on behalf of the European Community, as regards matters within its competence, of the agreements reached in the Uruguay           Round multilateral negotiations (1986-1994) [Official Journal L 336 of 23.12.1994];

Commission Regulation (EC) No 1304/2003 of 11 July 2003 on the procedure applied by the European Food Safety Authority to requests for scientific opinions referred to it [Official Journal L 185 of 4.07.2003];

Commission Decision 2004/478/EC of 29 April 2004 concerning the adoption of a general plan for            food/feed crisis management [Official Journal L 160 of 30.04.2004];

Група аутора. Смернице за пословање са ЕУ. Брошура о стандардима ЕУ у области безбедности хране.        Институт за економику пољопривреде, Београд и Привредна комора Београда, 2006.

Regulation (EC) No 178/2002 of the European Parliament and of the Council of 28 January 2002 laying   down the general principles and requirements of food law, establishing the European Food Safety   Authority and laying down procedures in matters of food safety [Official Journal L 31 of  01.02.2002];

Regulation (EC) No 1829/2003 of the European Parliament and of the Council of 22 September 2003 on genetically modified food and feed [Official Journal L 268 of   18.10.2003];

Regulation (EC) No 1830/2003 of the European Parliament and of the Council of 22 September 2003 concerning the traceability and labelling of genetically modified organisms and traceability of    food and feed products from GMO and amending Directive 2001/18/EC [Official Journal L 268 of   18.10.2003];

White paper on food safety of 12 January 2000, COM(1999) 719 final;

www. europa.eu.int/scadplus/leg/en/lvb/l32041.htm;


[1] Споразум о санитарним и фитосанитарним мерама прописује услове под којима држава може усвојити мере заштите здравља биљака и животиња и здравствене безбедности хране које имају директан или индиректан утицај на међународну трговину.

[2] Споразум о техничким баријерама у трговини прописује услове који гарантују да технички прописи и стандарди које држава прописује при увозу не представљају непотребну баријеру у међународној размени.

[3] Директиве новог приступа дефинишу битне захтеве за производе који могу утицати на живот и здравље људи и домаћих животиња, интересе потрошача и заштиту животне средине. Сваку директиву Новог приступа прате хармонизовани стандарди у којима су дефинисани остали захтеви за производ. Хармонизација законодавства је ограничена на прихватање (преко директива Новог приступа) битних здравствених и безбедносних захтева, које производи на ЕУ тржишту морају задовољити. Директиве Старог, секторског приступа детаљно прописују основне и остале захтеве. Неподесне су због опширности и детаљности. Овим директивама, поред осталих, “покривени” су и прехрамбени производи. Оне су само оквир, а земље чланице су те захтеве уграђивале у своје регулативе.

Autori: Савић Мирјана, Весна Поповић, Б. Катић