NIKOLA TESLA-NENADMAŠAN GENIJE

Tesla je prvi uočio (za sve svetske naučnike to je tada, 1890. godine, bila “puka fantazija”), da je elektromagnetska ravnoteža u ćelijama osnovni preduslov za zdrav, normalan život: “Ali, kad se čovek kreće po opasnim poljima može izgubiti dragocenu energiju ili je dobiti previše.”.

Nikola Tesla

Ceo vek će proći od ovih Teslinih reči da bi ih u potpunosti potvrdio rad nemačkog inženjera i fizičara Roberta Endrosa koji je serijom eksperimenata vršenih od 1992. nesumjivo utvrdio da unutrašnji elektricitet omogućava ćeliji da radi prema svom sopstvenom ritmu. Kad do nje stižu talasi inteziteta jačeg ili slabijeg od njenog, oni remete taj prirodni ritam (po principu rezonancije) i ona ubrzava ili usporava svoj rad, počinje da greši u radu, odumire ili se nekontrolisano deli.

Struja i elektricitet koliko može koristiti čoveku toliko mu mogu i odmoći. Tesla je, u medicinske svrhe, tokom 1891/92. godine projektovao i izradio više svojih električnih oscilatora visoke frekvencije. U principu, to su bili uređaji koji su se sastojali od mašine (generatora visoke frekvencije sa 5-10000 treptaja u sekundi), koju napaja transformator od više desetina hiljada volti. Na krajevima sekundara ovog transformatora se nalazi varničar – dve blisko razmaknute kuglice. Upotreba Teslinih struja u lečenju ljudi simbolično je najavljena njegovim čuvenim predavanjem pred članovima Američkog instituta elektroinženjera u Kolubija koledžu u Njujorku 20. maja 1891. godine.

Profesor Monel ovako je u svojoj knjizi opisao ovo Teslino nezaboravno predavanje: “Te majske noći 1891.g. Nikola Tesla, Srbin, mlad i entuzijasta sa poetskim nadahnućem i izgledom jednog genija, stajao je ispred Američkog instituta električnih inženjera, paleći sijalice sa strujom koja je neškodljivo prolazila kroz njegovo telo i grejala do usijanja žice dodirom njegove ruke… Sa veselim držanjem i bez fizičkog naprezanja, Tesla se uključio u električno kolo struje koja bi, po svim zakonima jednosmerne i naizmenične struje, dovela predavanje do kraja, jer bi dragi predavač bio mrtav! Ipak, on se izvukao, zapanjujući gledaoce, prikazujući sve više i više razna neuobičajena električna pražnjenja, novorođena u nauci o elektricitetu i krštena imenom visoke frekvencije. Ovo predavanje je proslavilo Teslu u celome svetu.”

ČUDESNO DRVO – PAULOVNIJA

Projekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju.

pauvlovnija

Osim Azije, gde je bilo na ceni, caričino drvo (kako su ga još nazivali) je stiglo u Ameriku u XIX veku. Neuobičajeno za poslovnost Amerikanaca, ali širenje istočnom obalom nije bio planski potez lukavih trgovaca već slučajnost. Ako u prirodi postoje slučajnosti. Izvozni tovar iz Kine je u sebi nosio i neželjene goste – plodove caričinog drveta koji su imali ulogu današnjih kuglica od stiropora, dakle da zaštite vredan tovar od neugodnog puta. Semenke tog ploda su se rasule po američkoj zemlji i tu dokazale još jedno svoje ime – od «brzorastućeg drveta» su začas nastale šume.Nekada davno u Kini rođenje ćerke je pratila sadnja drveta. Sudbina tog drveta je pratila sudbinu devojčice: onog dana kada je pognute glave morala da, bez prava na prigovor, krene na formalno upoznavanje sa čovekom uz čiju će narav morati da provede čitav život, oštrila se sekira. Od drveta, zvanog kiri, pravio se nameštaj, klompe, muzički instrumenti koji su bili poklon od porodice za odlazeću ćerku.

Iz Kine su stizali proizvodi od kiri drveta u Evropu gde su brzo postali veoma cenjeni. Toliko da legenda kaže da je svoj zvaničan, latinski naziv, drvo dobilo u čast princeze Ane Pavlovne, ćerke ruskog cara Pavla. Od tada je poznato kao paulovnija. Paulovnija je u tadašnje doba, ne baš bolje ali definitivno drugačije jer se još uvek cenila lepota, imala pre svega estetsku vrednost. Svetle boje, mekano i pogodno za obradu dok je sveže a opet nepodložno deformaciji kad odstoji, predstavljalo je idealan materijal za nameštaj i ukrasne predmete. Paljenjem su se dobijale ugljene olovke, prah se koristio za vatromet, od kore se pravila boja a lišće se koristilo za spravljanje sredstva protiv crva. Ostale kvalitete, a ima ih mnogo, paulovnija je otkrivala postepeno, sloj po sloj.

Uzmimo kao primer bilo koju zemlju u razvoju. Naravno da je takvoj državi potrebno mnogo drveta. Ali i sve više plodnog zemljišta. Tako pluća gube bitku sa stomakom. Šume se seku, a zemlja postaje gola sve dok neko ne shvati da će biti problema i sa stomakom. Erozija ugrožava njive a građe je sve manje. Tada bi ta država trebalo da donese mudru odluku da pošumi opet zemlju i svuda zasadi paulovniju. Napravi stablima zaklone od vetra za useve i smanji njegove nalete za 30% i poveća vlažnost za desetak odsto. Pa čak i da pomeša paulovniju sa žitaricama i povrćem. Ako se stabla postave na odgovarajućoj udaljenosti unutar njive sa posejanom pšenicom, prinos se povećava za 7-12%. A da ne pričamo o tome da je u pitanju drvo koje brzo raste i kome je potrebna minimalna nega i ulaganje. U prvoj godini već dostiže visinu od 3-4,5 metra, a zrelu visinu od desetak metara ima u trećoj godini. Njegovo ogromno lišće je sjajna stočna hrana i đubrivo. Ako se na njivi od jednog hektara posadi 50 stabala za 10 godina se dobije 20-30 kubika kvalitetnih drva. Ukoliko se od posečene paulovnije naprave briketi dobije se ogrev sa energetskom vrednošću uglja a bez štetnih sastojaka u dimu. Pluća ponovo dišu.

Projekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju. Šume se seku i slabo obnavljaju, jer ovde drvo još uvek spada u jeftin ogrev, pa je tražnja povećana u ova teška vremena. U Vojvodini je situacija posebno kritična. Kako kažu iz JP «Vojvodinašume», ukoliko se na vreme ne podignu zasadi, odnosno ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja. A paulovniju retko ko pominje. Još 1997.godine profesorka Šumarskog fakulteta Dragica Vilotić i inženjer Slobodan Vukojevac su započeli priču o paulovniji, ali očigledno nisu naišli na razumevanje. Danas postoji zasađena ogledna plantaža na samom severu Vojvodine u peskovitom tlu da bi se dokazao uspešan rast paulovnije i na takvom, vrlo lošem tlu. I zaista, ovo čudesno drvo i tu uspeva. Bez obzira na to, projekat «Čudesno drvo» će u Srbiji morati da sačeka neka mudrija vremena.

Željko Stanković
www.ekologija.rs

 

OVA VOĆKA RAĐA 40 VRSTA PLODOVA

„Kada je riječ o križanju, ‘Drvo od 40 voćaka’ savremenog kipara Sama Van Akena, profesora na Sveučilištu Syracuse zasigurno je pravo remek-djelo fuzije znanosti i umjetnosti.

vocka s 40 razlicitih plodova

Veći dio godine stablo izgleda prilično obično, međutim, na proljeće prođe kroz pravu eksploziju boja od bijele i grimizne do ružičaste u najrazličitijim nijansama. Nakon toga od jula do oktobra rodi 40 vrsta koštunjičavog voća, među kojima i trešnje, breskve, nektarine, marelice, šljive i bademe.

Ova živa skulptura stvorena je cijepljenjem brojnim, uglavnom domaćim vrstama od kojih su neke stare stoljećima. Kao glavni izvor bilja za stvaranje neobičnog drva želja Van Akenu je poslužio voćnjak Državne poljoprivredne eksperimentalne stanice New York koji je uzeo u zakup kada je čuo da ga planiraju porušiti.

Van Aken je prvo temeljito istražio u koje doba godine cvjeta svaka od 250 cvjetnica voćnjaka. Nakon toga je postupno kalemljenjem osnovnu biljku pretvorio u ‘Drvo od 40 voćaka’.

Osnovna biljka, koja se još zove i podloga, kalemi se ili oplemenjuje tako da joj se na grani zareže kora i u nju usadi svježe odrezana grančica neke druge biljke. Kada rana na kori tijekom zime zacijeli, nova grančica postaje sastavni dio stabla i dalje nastavlja rasti kao da je ostala na vlastitom drvu. Ovaj postupak je dobro poznat svim vlasnicima voćnjaka, a primjenjivali su ga još stari Kinezi, Egipćani, Feničani i Rimljani. Do danas je opisano oko 137 različitih načina oplemenjivanja.

Van Aken kaže da je odabrao koštunjičavo voće jer je vrlo raznovrsno, a uzajamno kompatibilno.

‘Cijepljenjem različitih vrsta na stablo određenim redom u biti sam uspio oblikovati na koji način će stablo cvjetati, objasnio je Van Aken.

Američki je umjetnik do sada uzgojio 16 sličnih voćaka, a ljudi koji su ih posadili u svojim vrtovima kažu da rađaju savršeno normalne plodove svih vrsta. Nažalost, Van Akenove žive skulpture nisu u komercijalnoj prodaji.“

Preneto: http://aura.ba/article.php?article_id=5080

NA OSTRVU JEZERO, NA JEZERU OSTRVO…

Ostrvo Vulkanska tačka u okviru Filipina nalazi se u Kraterskom jezeru, koje je smešteno na ostrvu Tal. To ostrvo se, opet, nalazi u jezeru Tal, koje je, pogodićete – na ostrvu Luzon. Ako vam zvuči komplikovano, pogledajte fotografije.

4116314121_7c6c69ac25

Pročitajte više na: http://www.vestinet.rs/zanimljivosti/na-ostrvu-jezero-na-jezeru-ostrvo-na-ostrvu-jezero-na

TRITIKALE – ŽITARICA BUDUĆNOSTI

Tritikale je žitarica koja predstavlja vrstu kojoj pripada budućnost. To je  biljna vrsta koja je nastala ukrštanjem pšenice i raži. U početku su je zbog nutritivne vrednosti, koja je veća i od kukuruza, selekcionari i stručnjaci za ishranu stoke, preporučivali za ishranu svih vrsta  životinja. Poslednjih godina se sve više uvodi u ljudskoj ishrani, proizvodnji tzv. intergralnih proizvoda, najčešće u kombinaciji sa pšeničnim brašnom.
ZS_11_tritikale

Tritikale je u pogledu agroekoloških uslova jako tolerantna i jako je prilagodljiva biljka, dobro uspeva i u veoma sušnim regionima, u uslovima minimalnih količina dostupnih mineralnih hraniva, na zaslanjenim terenima, a i na peskovitim. Priprema zemljišta za tritikale je ista kao i kod ostalih ozimih strnina – oranje na dubini 25cm. Izbor predsetvene pripreme zavisi od zemljišta i količine padavina u periodu pred pripremu zemljišta. Visoki prinosi se ni kod ove žitarice ne mogu dobiti bez odgovarajuće mineralne ishrane, s tim da je obavezno obaviti prethodnu analizu zemljišta, a na osnovu rezultata analize zemljišta uneti potrebna hraniva. Predsetvena priprema se treba obaviti setvospremačima koji će obezbediti stabilan sloj zemljišta za klijanje i nicanje. Setva u optimalnom roku se kreće od kraja septembra do sredine oktobra meseca, sa 250-260 kg/ha semena, na dubini ulaganja semena 4-5cm. Ukoliko se iz bilo kojih razloga setva ne obavi u navedenom roku može se i produžiti  sa nešto povećanom količinom semena ( 5-10%).
Tako tritikale kao najmlađa žitarica koja je našla svoje mesto u ratarskoj i stočarskoj proizvodnji, a sve je više prisutna i u ljudskoj ishrani, daje joj sa pravom poziciju jedne od najvažnijih biljaka budućnosti.

Autor: – Savo Došović